Pesma ćelije

Život je neprestano ritmično kretanje
– pulsa, koraka, pa čak i ćelija.

Kritično važan uvid došao je 1878: obuhvatao je bojenje hromozoma plavim pigmentom za vreme deobe ćelije i potom praćenje čitavog procesa deobe pod mikroskopom, i tako opažanje aktivnosti hromozoma i nukleusa unutar ćelije.

U maju 2021. naučni tim je izvestio o završetku studije nazvane RESCUE,
207
u kojoj je genska terapija primenjena da zaustavi progresivni gubitak vida kod pacijenata sa mutacijom kod kojih je pogoršanje vida nastupilo ne više od šest meseci pre početka kliničkog ispitivanja.

Takođe, vektori genskih terapija su se neuporedivo poboljšali od tragičnog ishoda Džesija Gelsindžera, što je kod naučnika dodatno podsticalo uverenje da se gen može isporučiti a da se ne isprovocira negativna reakcija.

katastrofalnu imunsku reakciju na virus, koja je velikom brzinom dovela do fatalnog otkazivanja organa. Njegova smrt rezultovala je neposrednim posledicama. Oblast genske terapije bila je primorana da prvu deceniju dvadeset prvog veka provede na ledu. Samo su se malobrojni istraživači odvažili da pokušaju da ubace genetski modifikovane viruse u ljude, a zakonodavci su ograničili ovu naučnu oblast strogim propisima.

Proces uključivanja i isključivanja gena je od vitalnog značaja, jer daje ćeliji njen identitet. Skup gena koji se uključuju i isključuju nalaže neuronu da bude neuron, a beloj ćeliji krvi da bude bela ćelija. U toku razvoja organizma, geni – ili, bolje rečeno, proteini kodirani genima – kazuju ćelijama njihov relativni položaj i nalažu njihovu buduću sudbinu. Gene isključuju i uključuju spoljašnji podsticaji, poput hormona, koji ujedno i signalizuju promene u ponašanju ćelije

Kao što sam već pomenuo, u nukleusu je smešten genom organizma, sačinjen od dugačkih lanaca deoksiribonukleinske kiseline. Dvostruki heliks DNK se komplikovano slaže i pakuje oko molekula zvanih histoni, da bi se dalje zatezao i uvijao u strukture zvane hromozomi. Kada bi DNK samo jedne ćelije mogla da se razvuče i ispravi, poput žice, merila bi 1,98 metara. A kada bismo isto uradili sa DNK iz svih ćelija ljudskog tela, zajedno bi se protegle od Zemlje do Sunca i natrag, i tako šezdeset puta. Da povežemo na taj način DNK svih ljudskih bića na našoj planeti, dostajala bi za gotovo dva i po povratna putovanja do Andromede.

Nukleus je glavni štab, komandni most ćelije, mesto koje i prima i emituje većinu signala života. RNK, kod za gradnju proteina, prepisuje se iz genetskog koda u nukleusu i potom eksportuje iz njega. Nukleus, prema tome, možemo da zamislimo kao središte središta života.

Hloroplasti, poput mitohondrije, nose vlastiti DNK, što ponovo nagoveštava poreklo od mikroba koje su progutale druge ćelije

Čitav proces može da se zamisli kao složeni poštanski sistem. Započinje jezičkim kodom gena (RNK) koji se prevodi da bi se napisalo pismo (protein). Protein piše odnosno sintetizuje ćelijski pisac pisama (ribozom), koji ga potom ubacuje u poštansko sanduče (poru kroz koju taj protein ulazi u ER). Pora ga usmerava prema poštanskom sabirnom centru (endoplazmatičnom retikulumu), koji odatle šalje pismo u odeljak za sortiranje pošiljaka (Goldži) i naposletku ga ubacuje vozilo za isporuku (sekretornu granulu). Štaviše, tu su čak i kodovi pridodati proteinima (pečati) koji ćeliji omogućavaju da utvrdi njihovo konačno odredište. Ovaj „poštanski sistem“, shvatio je Palade, jeste način na koji većina proteina dospeva na odgovarajuće lokacije unutar ćelije.