Zoran Milekić

Austrijanka

    b6882281692je citiralaпрошле године
    – У овој држави, драга Диана – устаде Бреслер од стола – живот људски вриједи колико и прашина. Сви можемо завршити у Јасеновцу.

    Диана осети како јој језа проструја телом. Човек је тако крхко биће, а истовремено и чврсто попут челика. Шта је она, прво или друго?

    То сазнање доносе тек искушења.
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Не дај ме, мајко…“ Како је… то тешко гледати сваког дана… Дјеца умиру, носе их, сахрањују, бог зна гдје. За њихова имена није их брига, само бројеви… Сад су престали и да броје. Безимена дјеца, то ће остати. Ни мајке, ни оца, ни сестре, ни брата… Ни ријечи утјехе, ни гроба, ничега. Само ужасна смрт.
    b6882281692je citiralaпрошле године
    „Равно на гробље.“ Често писана опаска кад се за децу више ништа не може учинити!

    Равно на гробље…
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Мајке је требало да, последњи пут, подоје своју децу.

    „Ко да опише радост дјеце кад су угледала мајке“, записа касније Јана Кох. „Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу дјеце капале су крупне сузе матера које су ћутале. Када је и посљедње дјете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју дјецу и тихо нестале у супротној бараци.“
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Ући у Градишку! Продрети у тај логор! Извући децу. Али, заиста, како? Ништа без дозволе. А како до ње? Питање свих питања!

    Време пролази… А одговора нема…
    b6882281692je citiralaпрошле године
    Победи храброст. И човечност. И то је охрабри.

    Закотрља се грудва…
    Анђела Кундакje citiralaпре 9 месеци
    – Мислим… да мој живот није вреднији од живота недужно прогоњених – рече му тихо, али одлучно.
    Анђела Кундакje citiralaпре 9 месеци
    Чудо је шта су све у стању да учине обичне речи међу људима.
    Danijela Canićje citiralaпрошле године
    „Но жељели смо што је могуће више мале дјеце вратити њиховим родитељима. Била је то сада велика бол, моја и гђе Џакуле, да нам се тако нагло наш рад на картотеци одузео и да нам је на тај начин било онемогућено то остварити. Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже.“
    Danijela Canićje citiralaпрошле године
    Биле су то неизмјерне боли“, записа касније у дневник „с којима смо се сусретали и спознаје о толиким мукама могле су се поднијети само зато што је било толико посла да о њима нисмо могле размишљати.“
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)