Austrijanka

– У овој држави, драга Диана – устаде Бреслер од стола – живот људски вриједи колико и прашина. Сви можемо завршити у Јасеновцу.

Диана осети како јој језа проструја телом. Човек је тако крхко биће, а истовремено и чврсто попут челика. Шта је она, прво или друго?

То сазнање доносе тек искушења.

Не дај ме, мајко…“ Како је… то тешко гледати сваког дана… Дјеца умиру, носе их, сахрањују, бог зна гдје. За њихова имена није их брига, само бројеви… Сад су престали и да броје. Безимена дјеца, то ће остати. Ни мајке, ни оца, ни сестре, ни брата… Ни ријечи утјехе, ни гроба, ничега. Само ужасна смрт.

„Равно на гробље.“ Често писана опаска кад се за децу више ништа не може учинити!

Равно на гробље…

Мајке је требало да, последњи пут, подоје своју децу.

„Ко да опише радост дјеце кад су угледала мајке“, записа касније Јана Кох. „Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу дјеце капале су крупне сузе матера које су ћутале. Када је и посљедње дјете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју дјецу и тихо нестале у супротној бараци.“

Ући у Градишку! Продрети у тај логор! Извући децу. Али, заиста, како? Ништа без дозволе. А како до ње? Питање свих питања!

Време пролази… А одговора нема…

Победи храброст. И човечност. И то је охрабри.

Закотрља се грудва…

Прохладно јутро у Загребу. Саобраћајна бука полако преплављује град

Има просто људи по чијој боји гласа се може наслутити њихова спремност да учине нешто за друге.

– Мислим… да мој живот није вреднији од живота недужно прогоњених – рече му тихо, али одлучно.

Чудо је шта су све у стању да учине обичне речи међу људима.