Hipi

Jedini smisao i cilj ljudskog života sastoje se u tome da se oslobodimo svega što nam nije neophodno i da pronalazimo radost u svakom trenutku, u svakom novom udahu.

mi ne biramo šta nam se dešava, ali možemo da izaberemo način na koji ćemo to da prihvatimo i da reagujemo.

„Ono čega sam se najviše plašio dogodilo mi se.“

Tako su za još nekoliko godina produžavali osećaj svoje korisnosti na ovoj zemlji, sve dok pre ili kasnije ne bi svi otišli – kuća bi se ispraznila i ceo život bi se sveo na nedeljni ručak, na okupljenu porodicu, koja se uvek pravi da je sve u redu, koja se uvek pravi da ne oseća zavist, ili da se njeni članovi ne takmiče između sebe dok izbacuju nevidljive strelice u vazduh, jer ja imam veću platu od tebe, moja žena je arhitekta, upravo smo kupili kuću, nećete verovati kako je lepa, i slične stvari.

su svi ljudi koje je poznavala na kraju, pre ili kasnije, govorili o tome kako je bitno venčati se, imati decu, kuvati, imati društvo za večeri ispred televizora, za pozorište, za putovanja po svetu, imati kome doneti poneko malo iznenađenje pri povratku kući, zatrudneti, brinuti o deci, praviti se da ne primećuješ sitne prevare muža ili žene, govoriti da su deca jedini smisao života, brinuti se šta će da večeraju, šta će da budu kada porastu, kako im ide škola, posao, život.

Paulo je znao da se tamo, u Evropi, takve stvari ne dešavaju. U stvari, već su se dešavale u prošlosti – a on se uvek pitao kako je moguće da ljudi na putu ka gasnim komorama u koncentracionim logorima, ili postrojeni ispred masovne grobnice pošto su videli kako red ispred njih pada pokošen mecima streljačkog voda, nisu u stanju da reaguju, kako ne pokušaju da pobegnu, zašto ne napadaju svoje ubice.
Odgovor je jednostavan: panika je toliko velika da ti ljudi više nisu tamo. Mozak sve blokira, nema ni užasa ni straha, samo neka čudna pokornost svemu što se dešava. Osećanja nestaju i ustupaju mesto nekoj vrsti limba, u kojem se sve dešava u nekoj zoni koju do danas naučnici nisu uspeli da objasne. Lekari su to etiketirali kao „privremena šizofrenija izazvana stresom“ i nikada se nisu potrudili da do detalja prouče posledice tog fenomena koji zovu i flat affect.

Rađamo se iz semena, rastemo, starimo, vraćamo se u zemlju i iznova postajemo seme koje će, pre ili kasnije ponovo reinkarnirati kao neka druga osoba.

radilo se o apsolutnoj i neporecivoj istini: vreme je kružno i uvek se vraća na istu tačku.

Stari narodi su govorili da su promene jedina konstanta – jer život brzo prolazi. Kada se stvari ne bi menjale, ne bi bilo ni univerzuma.

Tamo, u Istanbulu – gradu u kojem su mogli da posete toliko mesta koja su im preporučivali, oni su izabrali da posete sopstvene duše i nije bilo ničega boljeg i utešnijeg od toga.

Bože – za koga ne znam da li postoji, ali se nadam da je ovde uz nas i da sluša moje reči – molim te da nikada više ne dozvoliš da budem zadovoljna samo u svom društvu. Da se ne plašim potrebe za drugim i da ne osećam strah od patnje zato što ne postoji veća patnja od one sive i mračne prostorije u koju bol ne može da uđe. I neka me ta ljubav o kojoj toliki ljudi pričaju, koju toliki ljudi dele, zbog koje toliki pate, neka me ta ljubav odvede do one koju nisam poznavala a sada izlazi iz senke. Neka me, kao što pesnik jednom reče, neka me odnese do zemlje gde ne postoje ni sunce ni mesec, ni zvezde, ni zemlja, ni ukus vina u ustima, samo Drugi, onaj koga ću sresti zato što si ti otvorio put. I da mogu da hodam bez pomoći nogu, da vidim bez pomoći očiju, da letim bez krila.

Sada joj je bilo jasno zašto su zabranili tu drogu; svet ne bi mogao da funkcioniše s njom. Ljudi bi stupali u dodir samo sa samima sobom, bilo bi kao da postoje milijarde monaha koji istovremeno meditiraju u svojim unutrašnjim pećinama, nezainteresovani za muku i slavu drugih. Automobili bi prestali da rade. Avioni više ne bi poleteli. Ne bi bilo ni setve ni žetve – samo oduševljenje i ekstaza. I uskoro bi ljudski rod bio počišćen s lica zemlje nečim što bi u prvom trenutku izgledalo kao vetar koji donosi pročišćenje, ali na kraju bi se pretvorio u vetar kolektivnog uništenja.

Koliko radnji ima ovde? – upitao je Žak trgovca.

– Tri hiljade. Dve džamije. Nekoliko česmi, nebrojeno mnogo lokala u kojima možete da probate specijalitete turske kuhinje. Ali imam nekoliko ikona za koje vam garantujem da nećete nigde drugde naći.

život bez ljubavi ništa ne vredi. Šta je život bez ljubavi? To je kao stablo koje ne daje plod. To je kao spavati a ne sanjati. Ponekad je čak i kao uopšte ne zaspati. To je kao da dan za danom čekaš da sunce uđe u potpuno zatvorenu sobu, ofarbanu u crno, u kojoj postoji ključ, za koji znaš, ali ne želiš da otvoriš vrata i izađeš iz nje.

Hajde da putujemo zajedno po svetu, želim da vidim stvari koje nikada nisam video, da obratim više pažnje na večeri i na jutra. Daj otkaz na poslu i pođi sa mnom. Zamoli svog dečka za razumevanje, da nađe strpljenja da te sačeka, i pođi sa mnom. Zato što moram da dozvolim da moja duša i moje telo zarone u meni nepoznate reke, da se napijem onoga što nikada nisam pio, da vidim planine koje vidim samo na televiziji, da dozvolim da se ista ona ljubav koju sam danas osetio ponovo pokaže, pa makar to bilo i na jedan minut godišnje. Želim da me povedeš u svoj svet. Nikada ti neću biti teret, a kada budeš smatrala da treba da se udaljim, samo reci i ja ću to učiniti. A kada budeš smatrala da već mogu da se vratim, vratiću se i napravićemo još jedan korak zajedno. Ponavljam, hoću da me ti vodiš.

– Uvek verujem u ono što mi ljudi govore i na kraju se uvek razočaram

Kada pišem neku knjigu zatvaram se u sobu i ne razgovaram praktično ni sa kim i ne volim da pričam o onome što radim. Kristina se pravi da ne zna, a ja se pravim da verujem da ona zaista ne zna.

– Danas sam sedela na onoj drugoj obali i satima gledala u vodu kako se kreće. Prisetila sam se kako sam živela do sada, setila sam se muškaraca koje sam upoznala i svog ponašanja koje je delovalo kao da se nikada neće promeniti. Već sam bila umorna od same sebe. Onda sam se zapitala: zašto sam ja takva? Da li je moguće da sam samo ja takva ili postoje i druge osobe koje nisu u stanju da vole? U životu sam upoznala mnogo muškaraca koji su bili spremni da učine sve za mene a ja se ni u jednog od njih nisam zaljubila. Dešavalo se da pomislim da sam najzad pronašla svog princa na belom konju ali taj osećaj nije dugo trajao – i uskoro više nisam mogla da podnesem društvo te osobe, ma koliko nežna, pažljiva i divna da je bila. Nisam mnogo objašnjavala, samo bih im rekla istinu – oni su činili sve da me ponovo osvoje, ali uzalud. U trenutku kada bi mi samo dodirnuli ruku, meni bi se prevrnuo stomak. Bila sam i s nekima koji su pretili da će da se ubiju – hvala bogu, sve se završilo na pretnjama. Nikada nisam bila ljubomorna. U jednom trenutku, kada sam napunila dvadeset godina, pomislila sam da sam bolesna. Nikada nisam bila verna – imala sam razne ljubavnike, čak i kada sam bila s nekim ko je bio spreman da učini sve za mene. Upoznala sam jednog psihijatra ili psihoanalitičara, ne znam tačno koji je, s kojim sam otišla u Pariz. Po prvi put je neko primetio to kod mene i počeo da mi sipa šablonske savete – da mi je potrebna lekarska pomoć, da mom organizmu nedostaje ne znam šta što proizvode žlezde. Umesto da potražim medicinsku pomoć vratila sam se u Amsterdam. Kao što verovatno već misliš, a sigurno si i primetio, veoma lako mogu da zavedem muškarce. Ali vrlo brzo izgubim interesovanje. Zato mi se i javila pomisao da odem u Nepal: mislila sam da se više nikada ne vratim, da ostarim otkrivajući svoju ljubav prema Bogu – što je, priznajem, za sada, samo nešto što maštam da imam, ali nisam baš sasvim uverena u to. Činjenica je da nisam pronalazila odgovor na to pitanje, nisam htela da idem kod lekara, naprosto sam htela da nestanem iz ovog sveta i posvetim se posmatranju. Ništa više. Jer život bez ljubavi ništa ne vredi. Šta je život bez ljubavi? To je kao stablo koje ne daje plod. To je kao spavati a ne sanjati. Ponekad je čak i kao uopšte ne zaspati. To je kao da dan za danom čekaš da sunce uđe u potpuno zatvorenu sobu, ofarbanu u crno, u kojoj postoji ključ, za koji znaš, ali ne želiš da otvoriš vrata i izađeš iz nje.

bolesna. Nikada nisam bila verna – imala sam razne ljubavnike, čak i kada sam bila s nekim ko je bio spreman da učini sve za mene. Upoznala sam jednog psihijatra ili psihoanalitičara, ne znam tačno koji je, s kojim sam otišla u Pariz. Po prvi put je neko primetio to kod mene i počeo da mi sipa šablonske savete – da mi je potrebna lekarska pomoć, da mom organizmu nedostaje ne znam šta što proizvode žlezde. Umesto da potražim medicinsku pomoć vratila sam se u Amsterdam. Kao što verovatno već misliš, a sigurno si i primetio, veoma lako mogu da zavedem muškarce. Ali vrlo brzo izgubim interesovanje. Zato mi se i javila pomisao da odem u Nepal: mislila sam da se više nikada ne vratim, da ostarim otkrivajući svoju ljubav prema Bogu – što je, priznajem, za sada, samo nešto što maštam da imam, ali nisam baš sasvim uverena u to. Činjenica je da nisam pronalazila odgovor na to pitanje, nisam htela da idem kod lekara, naprosto sam htela da nestanem iz ovog sveta i posvetim se posmatranju. Ništa više. Jer život bez ljubavi ništa ne vredi. Šta je život bez ljubavi? To je kao stablo koje ne daje plod. To je kao spavati a ne sanjati. Ponekad je čak i kao uopšte ne zaspati. To je kao da dan za danom čekaš da sunce uđe u potpuno zatvorenu sobu, ofarbanu u crno, u kojoj postoji ključ, za koji znaš, ali ne želiš da otvoriš vrata i izađeš iz nje.

živeti znači navikavati se.