Apis i Aleksandar

Непознат је Наталијин тестамент. Сумња се да је све, и вилу Сашино у Бијарицу, оставила католичком манастиру Сен Дени у Паризу, у којем је провела последње деценије живота. У изношеној мантији хранила је голубове у Луксембуршком парку и деци је делила бомбоне, као што је чинила и питомицама Више женске школе у Београду. Анонимно је прилагала новац за српске инвалиде. Мужа је надживела четрдесет година, сина тридесет осам.

Венчаница несрећне краљице постигла је цену од само тридесет фунти и повучена је из продаје. Најскупље је продата тијара од брилијаната, за 1.229 фунти. Укупна продајна вредност свих личних Драгиних ствари износила је 2.335 фунти. Скромно. Као да њени предмети преносе несрећу.

Табла је водила до породичног стабла Живана и Јелене Живановић. Њихова ћерка Милица се удала за лекара Гостушког и биће да је добила задњи део плаца у мираз. Милица и Риста су имали два сина. Старијег ће назвати Драгутин, по ујаку који се није вратио из Првог светског рата и којем се није смео ни гроб знати. Дајући име сину по државном непријатељу, породица је показивала да се не плаши. Млађи син добиће име Живан. Родио се по дединој смрти.
Породица Живановић ће у Првом балканском рату изгубити сина Сању, студента музичке академије. Његов таленат наставиће Драгутин Гостушки, дипломираће на тој истој београдској музичкој академији.

Између осталих, трагове балканског краљеубиства хтела је да поседује супруга аустријског посланика Думбе, Ана Софи Ливен. Купила је на београдској аукцији гардеробни орман поред кога се у последњој ноћи крио краљевски пар. Вредност му даје рупа од пробода сабље.

Апис ће завршити слично као и Александар. И његовом имену биће ускраћене постхумне почасти. И он ће добити стигму државног непријатеља.
Осудиће га на смрт судско веће којим је председавао пуковник Петар Мишић, онај исти који га је прогонио од Војне академије, да би му ексер закуцао пресудом у Солунском процесу.
Апис је пред зору стрељан, закопан је у необележеном гробу у пустолним брдима изнад Солуна. Отићи ће у подземни свет, у своје царство из кога је дошао у Србију да дели недокучиву правду.

Александар и Драга су почивали у крипти без споменика да им се име избрише из памћења грађанства. Споменик над гробом подићи ће им 1915. године аустријска окупациона управа. Обележили су жртве Црне руке, организације која је извршила Сарајевски атентат.
У велики Храм Светог Марка последњи Обреновићи биће пребачени усред Другог светског рата, када су авионске бомбе срушиле гробљанску црквицу.

Као да су животи и смрти Аписа и Александра везани невидљивим пупчаником – када је тело старијег уношено у дворску кухињу у приземљу Конака, из сутерена је изнето Аписово.

„Живот сваког човека јесте круг од којега је бесконачно мален део онај што се зове живот – од рођења до гроба. Цео остатак тог великог круга невидљив је људским очима. Почетак му је у почетку земљиног живота и историје људске, наставља се испод земље, а не свршава се нигде.“

Божидар Кнежевић, Мисли, фрагмент 426

Али већ му је било свеједно, ништа се више није имало рећи. Шта је смрт? Смрт је и кад си жив раздвојен од жене коју једину можеш да волиш. Овако је најбоље, смирено је прихватао да се та мисао у њега усели.

„Срећом се моја издаја неће остварити.“ Прихватио је да љубав јесте казна, шта друго може бити љубав и зашто бежати од казне коју љубоморни богови заповеде истог тренутка када се божанско у нас усели.
Љубио је Драги руку, срце јој је лупало, стењала је. Мораће да изађу, не жели да их виде као уплашене зечеве. Колика је шанса да их поштеде? О томе се не може размишљати, они су гладни крви, разговарати с гладнима можеш ако их прво нахраниш својом смрћу.