Ana i francuski poljubac

Je li moguće da je dom čovek, a ne mesto?

Volela bih da se prijatelji češće drže za ruke, kao što nekad viđam da deca rade na ulici. Ne znam zašto moramo da odrastemo i stidimo se toga.

Ova toplina preko telefona. Je li moguće da je dom čovek, a ne mesto? Ranije mi je Bridžet bila dom. Možda mi je Sent Kler novi dom.

Hrana bi trebalo da bude dobra, a ljudi piju mnogo vina i puše mnogo cigareta.

Čula sam da ne vole Amerikance i bele patike.

Otac me je pre nekoliko meseci upisao u internat. Navodnici napravljeni prstima u vazduhu maltene su zapucketali kroz slušalicu kad je izjavio da će život u inostranstvu „biti korisno iskustvo iz koga ću mnogo naučiti“ i „da ću zauvek čuvati to blago“. Da. Čuvati. Da se već nisam izbezumila, rekla bih mu da se nije dobro izrazio.

Otkako je to rekao, vikala sam, preklinjala i plakala, ali ništa ga nije pokolebalo. Tako da imam novu učeničku vizu i pasoš na kojima piše Ana Olifant, građanka Sjedinjenih Američkih Država. I sad sam ovde s roditeljima – raspakujem se u sobi manjoj od mog kofera – najnovija učenica četvrtog razreda Američke škole u Parizu.

Ne mogu reći da sam nezahvalna. Hoću reći, ovo je Pariz. Grad svetlosti!

I dalje sam nova devojka. I dalje sam sama.

„Sećam te se, lutko. Želim ti lep prvi školski dan.“ Pruža mi list žutog papira.

„Prvo ćeš naučiti jezik hrane. Jezik ljubavi.“ Džoš trlja stomak kao mršavi Buda.

„Nema poljupca? Skrhan sam, batice.“

„Mislio sam da će mi to uzrujati devojku. Ona još ne zna za nas.“

„Važi“, odgovara Rašmi, ali sad se osmehuje.

Trudim se da odgovorim nehajno, ali toliko sam uzbuđena da istrčavam iz njene sobe i nalećem na zid.

Jao. Nije zid već mladić.

Raskinuli smo kad sam saznala za Francusku, ali nije bilo strašno. Nisam plakala, slala mu ucveljene mejlove niti sam ključevima grebala karavan njegove majke.