Crnozorje

Laku noć, prijatelju blagorodni. Laku noć.
Nikada ne ustupaj.
Nikada se ne plaši.
I nikada, nikada ne zaboravljaj.

A što više živim, to više shvatam da ’zasluživanje’ nema nikakve veze s ovim životom. Blagoslovi i prokletstva slede kako pokvarenima, tako i pravednima. Pravičnost je deo bajki. Ništa ne dobiju oni koji ništa ne žele, i ništa ne zadrže oni koji ni za šta neće da se bore. I zato hajde da se borimo.

„Pa“, rekla je, tarući krv sa lica. „Ako sam dobro shvatila taj vaš zakon Baštine... Mislim da me sada možeš zvati Vaše veličanstvo?“

Kralj bitangi iscerio se Korleoneu onako kako se drakoni iscere mladunčadima foka.

Valdir je zatapšao gore na balkonu, pa je zabacio glavu i zasmejao se grohotom. Ta lica na njegovom kaputu podsetila su Miju na ona lica ispod Svetohuma, koja su sve vreme vrištala. Videla je da mu je pogled zaiskrio i da su mu vrhovi zuba zašiljeni.
Pa, vala, mogla bih i da poverujem da je ovog gada šakal rodio.

Moć.
Kvari.
Jer oni za to ništa, znate, nisu plaćali. Nikakvim dankom. Nikakvim patnjama. Nisu podsećani, kroz neprestani bol u stomacima ili grozotnost sopstvenog odraza, na cenu koju plaćaju za moć kojom barataju. I stoga su njome baratali nepromišljeno. Nehajno.

d samog im je mirisa zastao dah u grudima.
Mia ga baš ne bi opisala kao smrad sam po sebi, mada je i smrad provejavao kroz taj zadah.

Miju oči zapekoše od suza, ali je zatreptala i zavrtela glavom.
„Ne. Ne želim vašu pomoć.“
„Vrano, živote si nam spasla“, reče Sabljopojka i mrdnu glavom prema Gospodinu Dobrici. „A ako je ovo što demon kaže istina, tvoj je u većoj opasnosti nego što su naši ikada bili. Kakve bismo to hulje ispali ako bismo dopustili da budeš obešena nakon svega što si učinila? Kakvo bi to hvala bilo?“
„A vaše pozorište?“, upitala je.
Valobud je slegnuo ramenima i uputio joj jedan tužan osmejak. „Biće tamo i kad se vratimo.“
„Ne. Neću dozvoliti tako nešto.“
„Mia, ti si rizikovala svoj život za nas“, reče Sidonije. „Sve za šta si se toliko namučila našlo se na ivici noža. A ti si ipak sve to stavila na kocku da bi nama obezbedila slobodu. A sad stojiš tu i govoriš nam šta možemo ili ne možemo s njome da radimo?“
„Nego šta nego vam govorim“, proderala se. „Dugujete mi svoje živote? Onda idite, jebote, i živite ih. Hoćete da mi se zahvalite? Uradite to kada budete pričali svojim unucima o meni.“
Naglo se okrenula, sevajući pogledom u senomačka.
„Idemo. Smesta!“
„... kako ti izvoliš...“
Žurno se zaputila niz ulicu, ali je čula kako Sabljopojka tobože zeva.
„Da znate da me je ona poslednja čaša zlatovina udarila pravo u glavu“, rekla je. „Mislim da bi mi pomoglo ako se spustimo do luke.“
„Da“, reče Brin. „I ja bih mogla da prošetam malo po molu.“
„Morski vazduh“, zaguguta Sid. „Mislim da ću i ja s vama. Da uplatim sebi možda jedno krstarenje.“
Mia se besno zaustavila. Ramena joj se srozaše.
„Čujem da je u Aški baš lepo u ovo doba godine“, reče Valobud, prolazeći pored nje.
„Nikada nisam bila u Aški“, zamišljeno će Brin, te zadenu palčeve za kaiš.
„Hmmm“, napući se Sabljopojka. „Pa sad kad spomenu, nisam ni ja...“
Gledala je kako se opušteno spuštaju niz ulicu u pravcu vode, i suze joj opet zapekoše oči. Zaustavili su se na kraju puta i okrenuli prema njoj, svoj pokunjenoj i narogušenoj nasred kaldrme.
„Ideš?“, doviknu joj Sidonije.

Umeo je da peva, moj brat. Glas kraj kakvog bi se postidela i ptica lirašica. Zato ga je biskup naše parohije i uvrstio u svoj hor. To je, imaj na umu, bilo pre dvadeset leta. Meni je bilo dvanaest. Niku četrnaest. Moj brat je svake mene vežbao.“ Oblak se zakikotao, odmahujući glavom. „Izluđivalo me je njegovo pevanje po kući. Ali pamtim da je mama bila toliko ponosna da je preplakala njegovu prvu misu. Plakala je kao prokleto novorođenče.
„A onda je Niko prestao s pevanjem. Kao da mu je glas... ukraden. Rekao je mami da ne želi više da bude u horu. Da ne želi da ide u crkvu. Ali ona je rekla da bi bilo šteta da protraći dar koji mu je Aa dao. Ako ti ne veruješ u njega, zašto bi on verovao u tebe, Niko, kazala mu je. I naterala ga je da se vrati.“
Razbojnik je ponovo nategao iz flaše i digao čizme na sto.
„Jednog nesmiraja se vratio sa vežbanja drhteći. Plačući. Pitao sam ga šta se desilo. Nije hteo da kaže. Ali je bilo krvi. Krvi na njegovoj posteljini. Otrčao sam po mamu. Rekoh: Niko krvari, Niko krvari, i ona je odmah dotrčala i pitala ga šta nije u redu.“
„A on reče da ga je biskup povredio. Da ga je naterao da...“
Korleone je zavrteo glavom, oči mu izgubiše fokus.
„Nije mu poverovala. Pitala ga je zašto bi slagao tako nešto. I onda ga je udarila.“
„Majko Crna...“, šapnu Mia.
„Nije mogla to da zamisli, jelte? Tako nešto... to se prosto nije uklapalo u njen svet. Ali strašno je to, dona Mia, kada te oni koji bi trebalo najviše da te vole prepuste vukovima.“
Mia je obesila glavu. „Tako je.“
„Niko se bacio s Mosta neispunjenih obećanja četiri mene kasnije. Sa ciglama u košulji. Čitavu je nedelju bio u vodi dok ga nisu pronašli. Biskup mu je došao na sahranu. Održao misu nad njegovim grobom. Izgrlio se sa majkom i rekao joj da će sve biti u redu. Da je Vazdavideći voli. Da ima plan. A onda se okrenuo prema meni, spustio mi ruku na rame i pitao me da li volim da pevam.“
Mia je pokušala nešto da kaže. Ali nije mogla da iznađe glas u sebi.
Korleone ju je pogledao pravo u oči.
„Ime toga biskupa bilo je Frančesko Duomo.“
Miji se stomak spustio u đonove čizama. Usta joj je ispunila žuč, trepavice su joj orosile suze. Znala je da je Duomo zasluživao smrt koju mu je podarila u areni, ali, boginjo, nije ni slutila koliko tačno.
Korleone se polagano digao, pa je obišao sto, i gledajući je još uvek u oči, spustio njenu vreću novca na sto ispred nje.
„Možeš, bre, da ostaneš na ovom brodu koliko god ti je drago

šta ćemo sad je prosto“, reče Mia, ponovo potiskujući nalet zevanja. „Sveštenstvo drži kod sebe Merkurija. Dok njega ne vratimo, Skeva i ja smo u škripcu.“ Slegnula je ramenima. „Tako da moramo da ga vratimo.“
„Mia, Merkurija drže na Tihoj gori“, reče Ašlin. „U samom srcu vlasti Crvene crkve na ovom svetu. Koje čuvaju Mačevi Majčini, samo sveštenstvo i bezdan bi ga znao ko sve još ne.“
„Da“, Mia klimnu glavom.
„Pored toga, ja sam sigurna da ne moram da ti naglašavam da su Merkurija oteli da bi se dokopali tebe“, nastavila je Ašlin povišenim tonom. „Rekli su ti da je kod njih zato što hoće da ti dođeš da ga potražiš. Jedina očiglednija jebena klopka bio bi niz skupih kurtizana koje plešu u lisijskom donjem vešu, pevaju, i u refrenu vrcavo ponavljaju ovo je jebena klopka.“