Mileva Ajnštajn: Teorija tuge

Милева је свјесна да поново збраја своје промашаје, али не може другачије. Напустила је Лизерл због Алберта. Запустила је једног сина због другог, а Алберта због дјеце. И напокон, запустила је себе.

Нема горе неизвјесности и страха од ослушкивања болесног дјетета како дише.

Смрт дјетета је тако самотно искуство, чак и кад дијете има оба родитеља. Њихова бол никада није заједничка. Очева и мајчина бол толико су различите.

Знала се у то увјерити кад би љети свратила у једину сластичарну у Каћу, селу у којем је родитељско имање, и угледала каквог момка како намјешта фризуру пред огледалом на зиду, одмах поред упозорења

Туге се збрајају, као у математици

Свака је болест тијела подношљивија од психичке болести

Зар је тако тешко разумјети да је особа више од хрпе мишића и костију омотаних кожом коју они виде пред собом

Туговање је, према Фројду, нормалан процес из којег се особа враћа у стварност, док је меланколија управо одвраћање од стварности. И још горе – окривљавање себе, због чега се особа осјећа још мање вриједном. „Губитак објекта преображава се у губитак ега“ – пише Фројд

Колико пута човјек умре након што је већ мртав

Милева је тек много касније схватила колико је мушкарцима тешко разумјети одговорност коју жена освијести рађањем, у тренутку кад из њезиног тијела изађе ново биће, у потпуности о њој овисно