Skitam i pričam

Onda kada nas život natera da iz kuće iznesemo poslednje stvari i stanemo iznad njih dotučeni, najzad spokojni što niže ne možemo pasti i što nam više niko ne može ništa!

Jer ako niste ništa značajno učinili u svom veku, dovoljno je već i to da ste uspeli da živite u Beogradu

Pravila savremenog lepog ponašanja zabranjuju, naime, bilo kakve izlive nežnosti, koja se obično tumači kao otkrivanje slabih mesta potencijalnom protivniku.

Ako je zaista lepše na selu, zašto bi onda, kog đavla, svakog dana hiljade seljaka ostajalo zauvek u gradu? A ako je lepše u gradu, zašto onda svakog vikenda hiljade rođenih građana bezglavo beže u sela?

Knjige su slične ženama: odmah se oseti kad nisu voljene i poštovane.

Evo, ја se više ni sa kim ne držim za ruke i potpuno sam se izgubio među drugim ljudima i ženama čije reči zvuče poput leda u čaši: izgubio sam svoj stari kartonski kofer sa nekim dragim stvarima i adresama koje bi mi možda pomogle da se setim ko sam i odakle dolazim.

Ne poseduju ništa do svojih mladih, mršavih tela u ispranom džinsu. Ne poseduju ništa, do ružičastih usana što još imaju ukus mleka, vrelih palacavih jezika i belih zuba. Kose im zaklanjaju lica. Odabrali su baš ovo mesto za svoj dugi poljubac: nepokretni, zaustavljeni kao u kakvoj igri „živih slika“ među ljudskom rekom što se sliva u Stradun. Stoje i ljube se sklopljenih očiju, grčevito pripijeni jedno uz drugo, a volim te je tek pronađeno i nijednom upotrebljeno, nepokošeno, bez sumnje i računa, bez prošlosti i budućnosti, bez nade – začuđujuće jednostavno, okupano i nanovo rođeno, kao prva reč izmucana na ljudskom jeziku.

RODOSLOV
Dođe tako jedan dan u životu, jedno veče, jedan čas kad čovek iznenada pomisli na svoje pretke i staru postojbinu. Dosadi mu, valjda, da bude samo list koji slučajni vetrovi nose tamo-amo: poželi da pronađe koren kome pripada i da, umesto na ničiji asfalt, ispod koga leže cevi i žice, stane nogom na zemlju za koju može mirno reči: tu smo od pamtiveka, moji su odavde – to je naše!

Onda ste ponovo krenuli, dvoje po dvoje, a nastavnik vam je dovikivao s vremena na vreme:

– Držite se za ruke! Držite se za ruke…

Držite se za male oznojene dlanove, slepljene rastopljenim sladoledom od vanile, držite se za ruke da se ne izgubite u ovom ravnodušnom gradu, na ovom opasnom svetu, držite se za ruke i ne puštajte se što duže budete mogli!

Evo, ја se više ni sa kim ne držim za ruke i potpuno sam se izgubio među drugim ljudima i ženama čije reči zvuče poput leda u čaši

Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu nam ih njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu nam ih naše reči o njima za koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće…