Ikonostas

Човек повремено ипак треба да се измакне од свог дела како би видео греши ли. Од сада ће ми већи црквени празници томе служити. Можда је зато и одређено да они буду нерадни како би људи могли да размисле управо о томе шта су до тада урадили.

наче, људи су склони да свецима или безгранично верују или пак да им одричу сваку моћ, чак и оне способности које има обичан човек. Наводно, свеци или све могу, па и да излече умирућег, или нису у стању да притекну у помоћ ни ономе кога крста боле...

а веру нису неопходне засебне капеле, мраморне олтарне преграде, раскошне царске двери, над свим тим и жаж полијелеја...

клонећи се претераног слављења, а посебно могућег обожавања. Грех је то двогуби, и онога ко тако нешто чини и онога ко на себе прима оно што само Господу приличи

Хоће ли човек икада престати да сам себе разапиње и рашчовечује? И при томе увек неког другог оптужује да га је ставио на муке!

Иконе, роде мој, саме иду, иако су светозарни свеци приказани само од паса навише. Иконе иду, пре би се могло рећи да свеци лебде сами од себе, тако да су им очи тачно у висини очију оних које у путу сусрећу.

речима ваља мало пажљивије поступати, смотреније их користити – ако се нечему даје превелики значај, па се још и узвикује, шта онда радити када на ред дође оно што тај значај и збиља завређује. Онда човеку недостају речи.

Довоља, погледај низ било коју ливаду. Чине је влати траве... Али је у свакој од њих и Бог! И Постање! Трећи дан тачније! Ми смо створени тек Шестог, касније!

људи некако и држе на уму да велико чини оно што је мало, али обично заборављају да је и у сваком малом садржано нешто велико:

Што ли на свету не постоји храм толико велики да када човек у њега кроз припрату ступи, па пешачи кроз наос, до иконостаса тек пред крај живота стиже?!