O vukovima i senkama

Previše je straha u Srbiji. Ostavili smo hrabrost u ratovima, pa se sad plašimo i u miru.

Zašto je baš ovde ostavljena? – upitao je templar, a odmah zatim dao odgovor: – Mi Srbi nismo hteli da prihvatimo hrišćanstvo jer smo imali svoju veru koja nam je bila i dobra i dovoljna. Dve trećine srpskih svetaca su naši stari bogovi, koje su hrišćanski misionari umetnuli kako bi privoleli Srbe da prihvate novu religiju. U našoj staroj veri nije bilo sveštenika, oproštaja grehova, nije bilo kažnjavanja i pretnji paklom. Postojali su kultovi životinja, drveća, duhova i mrtvih. Srbija je imala jednu živopisnu i plodnu religiju, punu svetkovina koje su danas obučene u hrišćanske haljine – nastavio je moj prijatelj, samo ponekad ustajući da pogleda kroz prozor stana u kom smo se nalazili.

Sad je zadatak sačuvati Srbe, a ne Srbiju. Ona je predata, ali srpski duh ne mogu da unište.

narodu koji ceo izgine na Kosovu u slavu i čast Boga, a onda ubija svog brata jer nije komunista?

Ubedi ljude jedne vere da su oni koji se klanjaju drugom bogu nevernici i imaćeš rat.

Dokle god nosite hleb oko zapisa ili gledate u suvo nebo prizivajući kišu, mi smo živi. Dokle god zovete Hrista u pomoć, hrišćanski bog je živ. Dok ima ljudi koji će da se okrenu ka istoku i kleknu u molitvi, živeće njihov bog.

nas nekad baš naši gresi čine ljudima. Nema života bez greha kao što nema ni bezgrešnog čoveka.

Mora Srbinu da se podvikne, inače počne da razmišlja, a to mu se uvek obije o glavu

Život je ono što zanima ljude – pokušavao sam da jednog boga ubedim u ono u šta sam verovao.

Čudna je ova zemlja, ova moja Srbija – počela sam da razmišljam o vernosti i patriotizmu. Nisam sigurna da je ijedna zemlja dala više izdajnika.