Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao

Alan nije od onih koji bespotrebno lupaju glavu maštajući (ili u ovom slučaju strepeći) šta će se sledeće desiti u životu. Desiće se ono što će se desiti, ne isplati se razmišljati o tome unapred.

„Osveta nije dobra“, saopštio mu je Alan. „Sa osvetom je kao sa politikom, jedno zlo rađa drugo zlo, sve dok se ne desi nešto još gore, a onda i najgore.“

Ljudi mogu da se ponašaju kako im je volja, ali Alan je smatrao da su često mrzovoljni bez ikakve potrebe.

Okrenuo je glavu i pogledao starački dom za koji je do malopre verovao da je njegovo poslednje prebivalište na zemlji. Onda je sam sebi rekao da će morati da umre neki drugi put, na nekom drugom mestu.

U životu je tako da dobro nije uvek nužno ono što je dobro, nego ono što onaj koji odlučuje kaže da je dobro.

Za tako nešto potrebni su, naravno, podaci doktora Erlandsona.

„Pazi se kad piješ sa Šveđaninom, osim ako nisi Finac – ili u najmanju ruku Rus.“

Tako je kako je i biće kako bude.

Onda se Beni setio nečega što mu je zamalo izmaklo, a na to skoro da je zaboravio.

Julijus se skoro iznenadio i rekao da Alan stvarno ne treba da se izvinjava zbog toga što se konačno nešto desilo i u njegovom životu.