Borilački klub

„Ako gurneš pero u dupe“, kaže Tajler, „nećeš posta­ti pile.“

Mi smo srednja deca istorije, podigla nas je televizija da verujemo kako ćemo jednog dana biti milioneri, filmske zvezde i rok zvezde, ali nećemo. I upravo shvatamo tu činjenicu“, rekao je Tajler. „Zato nemoj da se zajebavaš s nama.“

svake večeri će se ono što je ostalo od ljudskog roda povući u prazne zoo-vrtove i zaključati u kaveze da se zaštiti od medveda i velikih mačaka i vukova

Ljudi su slušali umesto da samo čekaju da na njih dođe red da pričaju.

Marla mi kaže kako u divljini ne vidiš stare životinje zato što čim ostare, životinje umiru. Ako se razbole ili uspore, nešto jače ih ubije. Životinje nisu stvorene da ostare.

„Ako ne znaš šta želiš“, rekao je vratar, „na kraju završiš sa mnogo onoga što ne želiš.“

Ako ti je pištolj nabijen u usta a cev pištolja između zuba, možeš da govoriš samo u samoglasnicima.

Dan je oblačan, čak i ovako visoko.

Da bi dobio prigušivač, samo izbušiš rupe u cevi pištolja, mnogo rupa.

„Otpuštanje je“, kaže Tajler, „nešto najbolje što može da se desi svima nama. Tako ćemo prestati da hodamo u mestu i uradićemo nešto sa svojim životom.“

Ona stara izreka, kako uvek ubijaš one koje voliš, pa, znaš, važi i obrnuto.

Kako će te sve što voliš ili odbaciti ili umreti.

Sve što si ikada stvorio biće bačeno.

Sve čime se ponosiš završiće u smeću.

Ja sam Ozimandijas, kralj kraljeva.

Misli su ti čitave noći u etru.

Da li spavam? Jesam li uopšte spavao? To je nesanica.

Pokušaj da se sa svakim dahom još malo opustiš, ali ti srce još juri a misli su ti tornado u glavi.

Ništa ne deluje. Ni vođena meditacija.

Nalaziš se u Irskoj.

Ne brojiš ovde.

Brojiš dane, sate, minute otkako si poslednji put zaspao. Doktor se smejao. Od manjka sna niko nikada nije umro. Tvoje lice izgleda kao staro, ugruvano voće, pomislio bi da si mrtav.

Mi u našoj generaciji nemamo veliki rat ili veliku ekonomsku krizu, ali imamo, zaista imamo veliki duhovni rat. Imamo veliku revoluciju protiv kulture. Velika kriza su naši životi. Patimo od duhovne krize.

Moja želja trenutno jeste da umrem. U poređenju s Tajlerom nisam ništa na ovom svetu.

Ja sam bespomoćan.

Ja sam glup i u životu samo čeznem za stvarima i želim stvari.

Moj sićušni život. Moj mali usrani posao. Moj švedski nameštaj. Ja nikada, ne, nikada to nikome nisam rekao, ali pre nego što sam upoznao Tajlera, planirao sam da kupim psa i dam mu ime „Pratnja“.

Eto koliko loš život može da ti postane.

Ubij me.

Grabim volan i vraćam nas u saobraćaj.

Sada.

Spremi se za napuštanje duše.

Sada.

Mehaničar uvodi crni kadilak na stari auto-put bez trake za preticanje i već se iza nas nanizao red kamiona, koji poštuju ograničenje brzine.

Tajler kaže da ja za sada nisam ni blizu dna. A ako ne propadnem do kraja, ne mogu biti spasen. Isus je to uradio s onim raspećem. Treba prosto da se odreknem novca, vlasništva i znanja. Ovo nije samo vikend odlazak na meditaciju. Treba da pobegnem od samopoboljšanja, i treba da bežim ka katastrofi. Ne mogu više prosto da igram na sigurno.

Znaš, kondom je staklena cipelica naše generacije. Staviš ga kada upoznaš nekog neznanca. Igraš čitave noći i onda ga baciš. Kondom, hoću da kažem. Ne neznanca.“

Trenutak je najviše što u životu možeš očekivati od savršenstva.

Biti umoran nije isto što i biti bogat, ali je najčešće dovoljno blizu