– Каква филозофија када ми се цела десна страна одузела, па стењем и мучем. Био сам код целе медицине: да поставе дијагнозу, знају одлично, целу ће ти болест детаљно изложити, али да излече не умеју. Ту се десио неки одушевљени студентић: „Ако и умрете“, каже, „бар ћете тачно знати од које сте болести умрли!“ Поред тога, тај њихов стил рада, да шаљу специјалистима: „Ми“, каже, „само утврђујемо дијагнозу, а ви пођите том и том специјалисти, он ће вас излечити.“ Сасвим, сасвим је нестао, кажем ти, некадашњи доктор који је лечио од свих болести, а сада су остали само специјалисти и стално се рекламирају по новинама. Тебе заболи нос, шаљу те у Париз: тамо, наводно, европски специјалисти носеве лече. Допутујеш у Париз, он прегледа нос: „Ја вам“, каже, „могу излечити само десну ноздрву, зато што леве ноздрве не лечим, то није моја специјалност, него после мене отпутујте у Беч, тамо ће вам посебни специјалист леву ноздрву долечити.“ Шта да радиш? Прибегао сам народним лековима, неки доктор, Немац, посаветовао ми је да се у купатилу истрљам медом са сољу. Отишао сам једино зато да још једном одем у купатило: сав сам се измазао, али никакве користи. У очајању писао сам грофу Матеи у Милано: послао ми је књигу и капи, нека иде с милим богом! И замисли: Хофов малц-екстракт ми је помогао! Купио сам га случајно, попио једну и по флашицу, и можеш да играш, као да је руком однео. Одлучио сам да му обавезно објавим у новинама „захвалност“, проговорило је у мени осећање захвалности, и, замисли, око тога је почела друга прича: ни у једној редакцији не примају! „Биће сувише реакционарно, кажу, нико неће поверовати, le diable n’existe potnt
54
. Саветују ми: објавите анонимно. А каква ми је то „захвалница“ ако је анонимна. Исмевам чиновнике по канцеларијама: „То је у нашем веку“, кажем, „реакционарно веровати у Бога, а ја сам ђаво, у мене се може.“ – „Разумемо“, кажу, „ко не верује у ђавола, али ипак не смемо, може нанети штету идејности листа. Једино, можда, у виду шале?“ Е, у виду шале неће бити духовито. Тако и нису објавили. И верујеш ли, то ми је остало на души. Моја најбоља осећања, као, на пример, захвалност, мени су формално забрањена једино због мог социјалног положаја.