Doktor Živago

Kome je stalo do žena? Zar je vreme sad za to? Da je u pitanju svetski proletarijat, preobražaj vasione, to bi bila druga priča, znam ja to. A pojedinačni dvonožac kao što je nekakva žena, to je tek onako, poslednja buva ili vaška.

Ako neko pripada jednom tipu, onda je to propast za čoveka. Ali ako ga ne možete razvrstati, ako ga ne možete okarakterisati, on već poseduje polovinu onoga što je potrebno: oslobođen je sebe, postigao je zrno besmrtnosti.“

Meni se oduvek činilo da je svako začeće neporočno, da je u dogmi o Bogorodici izražena opšta ideja materinstva.

Gradski zatočenik, koji jakom crnom kafom ili duvanom šiba svoje klonule nerve i uobrazilju, ne zna za najjaču drogu, koju sadrže istinska nužda i dobro zdravlje.

A za činjenje dobra njegovoj principijelnosti je nedostajala principijelnost srca, koje ne poznaje opšte slučajeve nego samo pojedinačne i koje je veliko po tome što ume da čini malo.

On ne piše poemu o vaskrsenju, ni o polaganju u grob, već o danima koji su protekli između ta dva trenutka. On piše poemu Nemir.

Oduvek je želeo da napiše kako u toku ta tri dana pomamna bura crne, crvljive zemlje nasrće na besmrtno otelotvorenje ljubavi, juriša na njega svojim grudvama i busenjem isto onako kao što morski talasi naleću na obalu i sahranjuju je pod sobom. Da opiše kako crna zemaljska bura tri dana besni, nadire i povlači se.

I neprestano su ga proganjala dva stiha:

Hteli bi te dotaknuti

i

San već treba prekinuti

O, kako čovek ponekad zaželi da od netalentovano-uzvišenog mutnog ljudskog praznoslovlja pobegne u prividni muk prirode, u zatvorsku bezglasnost dugog upornog rada, u ćutljivost čvrstog sna, istinske muzike, u tišinu iskrenog dodira, nemog od dubine osećanja!

Shvatio je da je on pigmej pred monstruoznom mašinom budućnosti, bojao se i voleo tu budućnost, potajno se ponosio njome, i poslednji put, kao na rastanku, posmatrao žudnim očima nadahnuća oblake i drveće, ljude na ulici, veliki ruski grad kako se bori s nedaćama; bio je spreman da prinese sebe na žrtvu da bi bilo bolje, ali nije ništa mogao.

Prljavo može biti samo ono što je suvišno. Lara je bila najčistije stvorenje na svetu.

Svako skupljanje u stada znači pribežište neobdarenosti, svejedno da li je to vernost Solovjevu, Kantu ili Marksu. Istinu traže samo pojedinci i oni raskidaju sa svima koji je ne vole dovoljno. Postoji li na svetu nešto što bi zasluživalo vernost? Malo je takvih stvari. Ja mislim: treba biti veran besmrtnosti, tom drugom i malo jačem imenu života. Treba očuvati vernost besmrtnosti, treba biti veran Hristu!