Helen Ouyang

Nikad više nećemo biti isti

Jovana Vje citiraoпре 6 месеци
Nekad sam se mogla osloniti na svoj unutrašnji osećaj i kliničku procenu kad uđem u sobu i osmotrim pacijenta, ali koronavirus ne zna za zakone. Ne podleže nikakvim pravilima.
Jelena Sredanovicje citiraoпре 4 месеца
„dok se ne nađeš u ovoj situaciji, ne možeš je u potpunosti razumeti.“
Jovana Vje citiraoпре 6 месеци
Dva ili tri sata pošto sam stigla, dođe mi jedna od sestara. Pukla je, suze joj se slivaju niz upaljene obraze izbrazdane tragovima opreme. Gnev, osujećenost i tuga kroz jecaje izbijaju iz nje. To prepodne, povrh svega od poslednjih nekoliko dana, slomilo ju je. Zagrlila bih je, ali ne mogu.
jovdragana9je citiraoпре 3 месеца
Ne možemo pouzdano predvideti ko će se oporaviti, a ko neće. Čini se da su svi podjednako ranjivi, stari i mladi. Političari, epidemiolozi, pa čak i lekari pričaju kako oboleli u svojim dvadesetim i tridesetim godinama već imaju hroničnih medicinskih problema ili su gojazni, ali još i ne zatvore usta, a ja moram da stavim mladog i zdravog pacijenta na respirator. Ovaj virus je impulsivan, na neke se obrušava surovije nego na neke druge.
tasadzuverje citiraoпре 3 месеца
dođu sposobni da govore, svaki sa svojom pričom
tasadzuverje citiraoпре 3 месеца
Ukažemo im pomoć – najbolju koju savremena medicina može pružiti – s aparatima za održavanje života, intravenskom infuzijom i svim mogućim lekovima. Unesemo se umom i dušom u nastojanje da ih spasemo. I onda vidim kako im se organizam ipak ugasi. Sami su. Ko zna koliko ću puta to videti i doći će do tačke kada postane otupljujuće. Više od svega pogađa me što ih ne pamtim kao pojedince, što ne ostaju detalji koji razlikuju čoveka od onoga pre i posle njega, zato što svi stižu ovamo bolesni, s istim simptomima, s istom istorijom, sve dok se ne sliju u jedno, postavši samo zadihana tela. A to što sam poslednja koju vide pre no što zauvek sklope oči – ja, a ne neko od njihove porodice – i to što ih neću upamtiti, zato što će uslediti još stotine istih kao oni – to će postati svakodnevica.
tasadzuverje citiraoпре 3 месеца
Donedavno sam se javljala italijanskim kolegama raspitujući se za zdravlje njih i njihovih pacijenata, ali sada smo promenili uloge. Sada saosećaju oni sa mnom. „Kako si?“, pitaju me. „Čujemo da je situacija kod vas baš teška.“ Teška je, jeste. „Drži se“, bodre me.
tasadzuverje citiraoпре 3 месеца
U mnogim trenucima se zapitam – da li je više uopšte bitno? Čini se kao da je virus posvuda, da diše na svim površinama, da se izdiže u atmosferu. Iznurujuće je nositi celog dana jednu masku i pokrivati je drugom ne bi li ostala čista, morati stalno razmišljati o tome da je ne zagadiš i pitati se jesi li je slučajno kontaminirao iznutra kad je odmakneš da makar načas prodišeš normalno ili je skineš da se napiješ vode. Ponekad naprosto vidim pojedinačne čestice virusa – okrugle, s crvenim šiljcima nalik na koronu, kao na slici iz brošure Centra za kontrolu bolesti – posvuda u bolnici, na krevetima, na pacijent-monitorima, na telefonima i kompjuterima. Zadrhtim primoravajući se da oteram tu sliku sebi iz glave.
tasadzuverje citiraoпре 3 месеца
Pokušavam da sačuvam opremu koju imam, ali čini mi se da je to zaludan trud. U urgentnom centru, dezinfikujem ruke, navlačim rukavice, skidam rukavice, ponovo dezinfikujem ruke. Moram da dodirnem kvaku na vratima kad ulazim u kancelariju da otkucam svoje kliničke beleške. Ne mogu ponovo dezinfikovati ruke, jer više nemamo prenosivih bočica sa sredstvom za dezinfekciju. Sva se usplahirim kad slučajno dotaknem lice, pitajući kako sam se smela tako zaboraviti. Ponekad ne mogu da se setim jesu li mi rukavice na rukama čiste ili prljave.
tasadzuverje citiraoпре 3 месеца
Kasnije u toku dana, počne da me prolazi jeza, sve tako natrontanu u zaštitnu opremu. Upitam se načas nisam li se možda razbolela, ali onda zaključim da će se, ako i jesam, ionako vrlo brzo pokazati i da bi naprosto trebalo da nastavim da radim. Sve i ako se kod mene pokažu simptomi, svakako neću moći da se testiram ovde u bolnici, u službi za zdravstvenu zaštitu osoblja. Kad god mi pacijenti kažu da su se testirali kod svog lekara ili u nekom urgentnom centru, odmah zapišem gde su to obavili.
Dobijem bolničku statistiku, prema kojoj je više od osamdeset odsto pacijenata primljenih prethodnog dana pozitivno na Covid-19. U meni se sukobljavaju moja emocionalna reakcija i intelektualna radoznalost u vezi s ovim virusom koji je, što reče Brambilaska, ćudljiv – bezobziran u onome što radi svojoj žrtvi. Skrolujem kroz laboratorijske nalaze pacijenata. Glasno uzviknem videvši u jednom izrazito mali broj limfocita, belih krvnih zrnaca, jer sam o tome čitala. A onda zastanem, shvativši da je to znak da se tom pacijentu najverovatnije ne piše dobro. Ova opažanja se ponavljaju; fascinacija ovom bolešću i očajanje zbog mojih pacijenata neprestano se smenjuju u meni.
Šest sati po početku smene, prvi put odlazim u toalet. Smaknuvši masku s lica, provodim minut stojeći tako u kabini bez ventilacije. Vazduh je ustajao, ali nalet kiseonika u pluća me i pored toga opije.
tasadzuverje citiraoпре 3 месеца
Stavim na lice masku N95, onu s filterom – i preko nje običnu hiruršku masku, kao što su nam naložili da radimo, kako bi ostala što čistija i upotrebljivija – i onda zaštitni mantil, naočari, rukavice i vizir, koji je jedan kolega napravio pomoću 3D štampača. Strašno je vruće. Smesta se preznojim. Uspemo nekako da je ponovo intubiramo i iznova je prikačimo na infuziju; bezbedno je otpremimo na intenzivnu negu. Pošto sam se ceo sat bavila njome, vrti mi se u glavi, ali prerano je da skinem masku da se napijem vode. Kako li ću izgurati narednih dvanaest sati?
tasadzuverje citiraoпре 3 месеца
Pročitam članak o tome kako je infekcija Covidom-19 teža u slučajevima zdravstvenih radnika, čak i ako su mladi, verovatno zato što su izloženi većim inicijalnim dozama virusa. Uopšte nisam sigurna u kojoj je meri i dalje tako – viđam mnogo pacijenata tridesetih i četrdesetih godina u kritičnom stanju. Ali smesta odagnavam ovakve misli. Bolje biti srećan nego pametan, podsetim se. To je jedino što me koliko-toliko ohrabruje. Ako verujem da ne zavisi baš sve samo od mene, tada neću silaziti s pameti zbog svake greške koju napravim oblačeći i svlačeći personalnu zaštitnu opremu i reciklirajući delove opreme za jednokratnu upotrebu.
tasadzuverje citiraoпре 3 месеца
Gledajući svoj tim lekara i sestara, i razmatrajući naše sledeće korake, razmišljam o nedavnom postu koji je na Fejsbuk postavio Vilijam Bajnder, jedan od mojih šefova, moj nekadašnji mentor kad sam bila na specijalizaciji, koji je sad u svojim šezdesetim godinama. „Kao specijalista urgentne medicine, shvatam da čoveka može snaći bilo šta, bilo kad, ali nikad se nisam osećao ugrožen ili podložan“, napisao je. „Koronavirus mi je strgao tu moju glazuru nepobedivosti.“
Nemanja Dačićje citiraoпре 4 месеца
Bolje biti srećan nego pametan,
David Opšićje citiraoпре 4 месеца
Da bismo preživeli ovu pandemiju, mi lekari moramo osećati svaki trenutak – čak i ako ćemo ga zbog toga teže izdržati.
Maja Backovicje citiralaпре 5 месеци
Fundamentalna polazna osnova dokumenta, međutim, jeste da oni s najvećim izgledima za preživljavanje – mladi i zdravi – imaju prioritet.
Snježana Pljevaljčićje citiraoпре 6 месеци
Helen Ouyang

Nikad više nećemo biti isti

Dnevnik koronavirusa: Ispovest lekarke njujorškog urgentnog centra
@r00tje citiraoпре 6 месеци
obuzme me osećaj kao da se davim, i dođe mi da strgnem masku i pobegnem iz bolnice
@r00tje citiraoпре 6 месеци
Osećam pritisak sa svih strana – intenzivna nega je krcata, urgentni takođe – ovome se naprosto ne nazire kraj. Kad pomislim na to,
@r00tje citiraoпре 6 месеци
Ovaj virus je impulsivan, na neke se obrušava surovije nego na neke druge.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)