Zločin pobednika

Arin je sklopio oči i prepustio se poznatom, starom potočiću bola lako kao toploj kupki. Koliko mu se bolji sada činio stari bol. Kako je samo bio utešan, koliko je samo podsećao na prijatelja.

Drugačije je bilo odreći se nečega nego gledati kako ti to oduzimaju.

Ograničena sloboda je ipak bila bolja od nikakve.

Njegovo drago lice, njoj drago, sad još draže. Kako je moguće da još više voli njegovo lice zbog te rane? Kakav to čovek vidi nečiju patnju i oseti kako mu se srce još više širi, još slađe nego pre?

Kestrel se pitala kako bi bilo da vreme može da se rašije, da njegove niti mogu da se pokidaju i ponovo ušiju.

„Ti ne veruješ u sudbinu.“

„Verujem da je zemlja koju sam osvojio bila osvojena da bi pripala tebi. Ti si moja sudbina.“

Kako je moguće da se ne stidiš besmislenosti tvog života?

„Zar ponekad ne poželiš da je to tako lako? Promeniti ono što jesi?“

Samo jednu svetlost će morati da prati. Kad je pronađe, pronaći će njega.

Ali i misli imaju godišnja doba, i ona nije mogla da zaustavi ono što je izbijalo iz podzemlja njenog uma. A kakve su bile njene misli? Šta je sakupljala u tajnosti, sa osećanjem krivice? Šta li je držala i podizala prema svetlosti da bolje vidi, i šta je ispuštala što je brže mogla kao da je vrelo na dodir?

Ova poslednja vrsta misli rasla je poput cveta s vatrenim laticama. Palile su travu oko sebe. Pekle su od korena do prašnika.

Želeo je da ona postane svesna šta je ona, da se prevarila, da ne bi trebalo da čezne za očevom ljubavlju. Ona je bila natopljena krvlju. Zar to nije videla? Kako je mogla da to ne vidi? Nekad ju je zbog toga mrzeo.

A onda ga je ta njena čežnja nekako dirnula. I samom mu je bila poznata. I on je želeo ono što ne bi trebalo da želi. I on je osetio kako srce bira sebi dom i odbija da se urazumi. Ne ovde, pokušao je da kaže. Ne ovo. Nije moje. Nikada. Ali je i sam osetio kako ga obuzima ista bolest.

Vidiš ono što želiš da vidiš.

„Nisam siguran da je biti neobavešten isto što i biti nedužan.“

odanost je najbolja vrsta ljubavi

Ograničena sloboda je ipak bila bolja od nikakve.

igra može da bude kao knjiga, kad bi u knjizi postojale beskrajne mogućnosti za različite završetke, i mogućnosti da likovi skrenu sa zadatog puta i zađu u nepoznato