Поварета

кње и рече: - … Јеси ли ти кршћанин, или си Жудија поста? Хоћеш ли против бога? … Хајд’, сад ће наши доћ’! Срамота би била да се дозна зашто тужиш, јер ниси поварету испросија, нити се зна да си то мислија, кад се из војске вратиш! Реци јој розарије за душу и хајд’!…

Она узе суд с водом, те га поли а он опра мало руке и очи, па изађе погружен и поведе сестру истим путем куда бјеше дошао.

Затече пристаниште загушено гајетама

Сањала. сам њу - поварету! Дошла је, поварета, блида и плачна, са отекнутом и увијеном руком. И одвела ме на фоњистру (прозор) и здравом руком показала ми море и на њему велик брод, и на броду бија си само ти. И она, поварета, плачући рече: “Ено га! Долази! Али ја не могу, мене притеже ова жалосна рука, притеже ме у дунбину… А Јурета нека вазме Паву…”

Послије загрљаја, загледаше се једно другоме у очи, у модре, ситне, бистре очи, које по нашим острвима нараштаји један другоме предају, као год што предају и обле главе, округласте образе, радост живовања, јако вјерско осјећање, нејаку моћ мишљења и скучен број ријечи… Јурјева мати, Луца, изгледаше као његова старија сестра, старија за десетак година, не више.