Crni Titan

Ponovo sam otkrila da biti zaljubljena ne znači obavezno i biti srećna.

Dok su ljudi pokušavali da popnu dve preostale male orke, odrasle jedinke iz porodice su se poređale oko brodova. Razgovarali su između sebe, razmenjivali razne vrste zvukova, neverovatno raznovrsne zvuke. Plakali su. Zajedno na okupu, sada su plakali. I ja sam zaplakao sa njima.

Bolne tužbalice životinja, krici nemira i očaja, počinju kada padne noć. Kao pesma crne vrane. Posle izvesnog vremena, umor ih savlada, krici postaju sve slabiji, a zatim sasvim utihnu. Tišina zavlada parkom.

Oštrim pokretom Oskuro ju je odvojio od čvrstog tla i povukao je u dubinu, toliko je to snažno i brzo učinio da devojka nije ni udarila glavom o ivicu. U dubini, skroz duboko, brojao je do deset i vratio je na površinu.

Gore se vrištalo, plakalo, osećao sam topli vetar panike i foto-aparate kako bljuju na hiljade varnica. Želeli ste spektakl, zar ne? Došli ste da vidite biće koje pati, pa evo, glavni lik se promenio, ali to je isto, zar ne, dobićete ono što ste platili?

Pravo pitanje je kako su druge životinje, sve druge, u svim kavezima širom sveta, ostale pri zdravoj pameti. Anestezirane. Poražene.

Da su sve životinje počele da ubijaju, ujedaju, otkidaju meso, svaki put kada se nađu u dodiru s ljudima, možda bi ih ljudi zauvek ostavili na miru. Možda bi ih vratili u more.

Ništa čudno, to je život, zar ne? Imaš nekakav plan, a zatim se ukaže prilika koja dovede do odstupanja od tog plana i izvede te na drugi put. Uostalom, ne bi se moglo reći da sam imala nekakav plan. Ili sam imala previše planova.

koja ste vrsta živih bića vi što ste u stanju da provodite vreme posmatrajući životinje skrhane bolom?