Deca rata

Јер што се не стави на папир, то нестане у мору времена. И морамо се једном засвагда научити памћењу! Додуше, заборав је лак а памћење тешко. Али је лековито!

А веле да време лечи. Ништа време не лечи, лош је то лекар. Даје само неке дроге, траве, залечује, прави варку. Нема лека! Ничега нема. Биће само сећања. Остаће јој то лице, његове очи, образи, успомене.

Волео бих кад би ова књига била својеврсни споменик сећања на све њих, на сву ту нашу децу – и ону која су страдала и ону која су преживела. Али и споменик захвалности и дивљења. Јер што се не стави на папир, то нестане у мору времена. И морамо се једном засвагда научити памћењу! Додуше, заборав је лак а памћење тешко. Али је лековито!

Негде смо сви очигледно погрешили, а грешку тешко да ћемо икада наћи и признати.

Како задобити повјерење дјеце која су заборавила што значи доброта?

Свијет нема краја! – брзо га исправи Ђока. – Сјећаш се? Свијет је кô лопта, све је округло, а оно што је округло нема краја! Почетак је крај, а крај је почетак.

Тешки дани, тешке ноћи, па тешки и снови.

А веле да време лечи. Ништа време не лечи, лош је то лекар. Даје само неке дроге, траве, залечује, прави варку. Нема лека! Ничега нема. Биће само сећања.

Али човек зна шта може очекивати од вукова који вршљају по козарачким висовима и долинама, али не зна шта да очекује од тих курјака у људском обличју.

Осети се рат у ваздуху. Просто тако, осети се. Као и свако невреме.