Trn u grudima. Tom I

Postoji legenda o ptici koja peva samo jednom u svom životu, umilnije od svakog drugog stvora pod kapom nebeskom. Od trenutka kad napusti gnezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. A onda, pevajući među njegovim okrutnim granama, nabada se na najduži, najoštriji trn. I dok umire, uzdiže se iznad sopstvenog samrtnog grča da natpeva ševu i slavuja. Cena jedne takve uzvišene pesme jeste njen život. Ali čitav svet zastane da sluša, a Bog se na nebu osmehuje. Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

I postepeno se uspomena na njega pomalo zamutila, kako to već biva sa uspomenama, čak i onim za koje je vezana ogromna ljubav; kao da postoji neki nesvesni proces lečenja iznutra, pa duh sam sebe isceljuje uprkos našoj očajničkoj rešenosti da nikad ne zaboravimo.

Postoji legenda o ptici koja peva samo jednom u svom životu, umilnije od svakog drugog stvora pod kapom nebeskom. Od trenutka kad napusti gnezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. A onda, pevajući među njegovim okrutnim granama, nabada se na najduži, najoštriji trn. I dok umire, uzdiže se iznad sopstvenog samrtnog grča da natpeva ševu i slavuja. Cena jedne takve uzvišene pesme jeste njen život. Ali čitav svet zastane da sluša, a Bog se na nebu osmehuje. Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

jedinim njoj poznatim a dovoljno otmenim za takvo jedinstveno stvorenje. Pa ipak, njena čežnja za Agnes u mesecima što su sledili nije u sebi sadržala ni zrnce nade; Megi nikad nije posedovala lutku i nije imala pojma da je devojčicama i lutkama mesto jednima uz druge. Zadovoljno se igrala pištaljkama, praćkama i olupanim vojnicima koje su njena braća odbacila, pr

čak ni sa njegovom sestrom.“

Razlozi mojih postupaka“, staloženo odgovori Fi, „tiču se samo mene, ne i tebe. O svome mužu neću raspravljati

I postepeno se uspomena na njega pomalo zamutila, kako to već biva sa uspomenama, čak i onim za koje je vezana ogromna ljubav; kao da postoji neki nesvesni proces lečenja iznutra, pa duh sam sebe isceljuje uprkos našoj očajničkoj rešenosti da nikad ne zaboravimo.

Postoji legenda o ptici koja peva samo jednom u svom životu, umilnije od svakog drugog stvora pod kapom nebeskom. Od trenutka kad napusti gnezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. A onda, pevajući među njegovim okrutnim granama, nabada se na najduži, najoštriji trn. I dok umire, uzdiže se iznad sopstvenog samrtnog grča da natpeva ševu i slavuja. Cena jedne takve uzvišene pesme jeste njen život. Ali čitav svet zastane da sluša, a Bog se na nebu osmehuje. Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

Kod nas je drugačije. Ovde nikad nećete videti da se neko mirno oglušio kad čovek, žena ili dete vape u pomoć, a ipak će se u gradu isti ti ljudi što tako tetoše svoje ljubimce potpuno oglušiti o vapaj ljudskog bića.“