A planine odjeknuše

„Ništa ti ne znaš o hrabrosti“, reče baba Ajub. „Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Čudno je to, Markose, ali ljudi uglavnom sve shvataju naopačke. Misle da će živeti po onome što žele. Ali ono što zapravo upravlja njima jeste ono čega se plaše. Ono što ne žele.“

Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali.

Dugo sam poživeo, gospodine Markose, i uvideo sam da čoveku dobro dođe mera poniznosti i razumevanja kada sudi o onome što upravlja srcima drugih.

Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Sada znam da neki ljudi nesreću osećaju kao što drugi osećaju ljubav: krišom, žestoko i bespomoćno.

koji čeka da umre u onoj sobi punoj slomljenih prilika kao što je on.

da je sve što u životu vredi krhko i da se lako gubi

Želim da odustanem od svih orijentira, da iskliznem iz onoga što jesam, da odbacim sve kao što zmija odbacuje svlak.

Niko mu ne dolazi u posetu, a kada umre, za nedelju dana – mesec, najviše dva – niko neće doći po njega. Niko neće tugovati. Niko ga neće pamtiti. Umreće gde je i živeo, u pukotinama.