Kralj Milutin

Сакрално није само једна етапа у развоју човечанства већ део темеља, природно и нераскидиво уткан у нити људске свести.

Мирча Елијаде

Радуј се, свети краљу Милутине, велики градитељу Неба на Земљи!

Акатист1 преподобном Стефану Милутину, краљу српском

Српски краљ Стефан Урош II Милутин „добра Христовог поборник и врли oтачаствољубац“, тај „небопарни орао“ – „по милости божијој краљ и самодржац свих српских и поморских земаља“ – живео je приближно шездесет шест година (око 1254/5 – 1321), од чега је тридесет девет провео на власти (1282–1231). Био је несвакидашњи дух, побожан, учен, поштовалац уметн

краљица Јелена, жена краља Уроша I, припадала угарској краљевској породици

Речју, исихазам је био „срце духовног живота“ ове православне империје. Такође, монаси исихасти доносе „филозофију духовног живота која ће ванредно оснажити православну самосвест српског народа, свест о припадништву једној древној цивилизацији, чије вредности одолевају искушењима времена“

Родоначелник династије Стефан Немања владао је двадесет осам година (1168–1196); Стефан Првовенчани тридесет две године (1196–1228); Радослав пет година (1228–1233); Владислав девет година (1234–1243); Урош I тридесет три године (1243–1276); Драгутин шест година (1276–1282); Милутина је наследио Стефан Дечански који је владао девет година (1322–1331); Душан Силни је владао двадесет четири године (1331–1355) а његов син Урош V шеснаест година (1355–1371)

Од свих Немањића најдуже је владао краљ Милутин, тридесет девет година (1282–1321

Име Стефан су поред Немање носила и његова браћа Мирослав и Страцимир, као и велики жупан Тихомир. Међутим, за разлику од наследника престола, Немањини синови Вукан и Растко не наводе се нигде двоструким именом, односно не додају име Стефан. Може се претпоставити да је велики жупан Стефан Немања „у свом реформаторском напору“ увео обичај да само један, онај на престолу, може користити име Стефан као титуларно име.

Односи Немањића са Византијом, најважнијом државом тога доба, кретали су се између политичких и војних окршаја до културних прожимања која ће као последицу имати улазак Србије у византијску културну сферу, односно преузимање многих елемената који су карактерисали ово високо развијено и моћно царство

То неће трајати дуго јер ће само пола века од смрти краља Милутина (1321), дакле 1371. године, de facto доћи до гашења славне лозе Немањића

деветом веку Србија се не простире на исток даље од Раса. Два века касније граница јој је око Звечана, а у дванаестом столећу око Липљана. Доласком Милутина на српски трон граница српске државе прелази Скопље и захвата Овче поље. Поред Јадранскога мора и реке Неретве „куд је била дотад упућивана“, Србија се пружа током реке Вардар на егејску обалу. На северу допире до Саве и Дунава, а на североистоку граница обухвата Браничево… „Читаве нове области улазе у састав српске државе, којој дотле нису никад припадале, и постају и етнички, уколико то још нису биле, наш народни посед (Браничево, Мачва)“, наводи Владимир Ћоровић.

Милутинова владавина спада у један од најзначајнијих периода српске и балканске средњовековне историје –

Од Стефана Немање напредак и успон Србије је непрекидан