Grad devojaka

„Vidi, malecka, znala sam kakav je Bili i svejedno sam ga pozvala. Ne kajem se. Bila je to pustolovina. U životu moraš naučiti da sve shvataš lakše, draga moja. Svet se stalno menja. Nauči da to dozvoliš. Neko nešto obeća, pa ne održi obećanje. Predstava dobije dobre kritike, pa propadne. Brak deluje čvrsto, a onda se oni razvedu. Neko vreme nema rata, a onda izbije nov rat. Ako se suviše uznemiravaš zbog svega toga, postaćeš glupa, nesrećna osoba – a šta je dobro u tome?

Pravićeš gluposti,

ali pravi ih s oduševljenjem

U svakom slučaju, u nekom trenutku života žena se umori od toga da se sve vreme stidi sebe.

Onda je slobodna da postane ono što zaista jeste

Mogu samo pretpostaviti da je bila ista kao i svi mi – složeno biće, sazdano od nečeg više nego što su utisci jednog čoveka.

Kad je nešto gotovo, pusti da se završi.

Ne možeš kriviti čoveka zbog onoga što uradi dok pije“ bila je njena filozofija. („Svako od nas ima svoje slabosti“ bila je njena druga izreka – žene koja je uvek davala druge, treće i četvrte šanse slabima i posrnulima.)

Sve ovo ti govorim, Anđela, jer ti nudim svoje prijateljstvo ako ga ikad budeš želela.

Ne znam da li si zainteresovana za prijateljstvo sa mnom. Možda pošto ovo pročitaš nećeš želeti da imaš išta sa mnom. Možda ćeš pomisliti da sam žena vredna prezira. To bi bilo razumljivo. Ne smatram da sam vredna prezira (mislim da više niko nije), no prepustiću tebi da sama odlučiš.

Ali predlažem, sa svim uvažavanjem, da razmisliš o mojoj ponudi.

Vidiš, sve vreme dok sam ti ispisivala ove stranice zamišljala sam te kao mladu ženu. Za mene ćeš uvek biti iskričava, pametna, direktna dvadesetdevetogodišnja feministkinja koja mi je 1971. ušla u radnju s venčanicama. No, tek sad uviđam da ti više nisi ta mlada žena. Po mojoj proceni imaš skoro sedamdeset godina. A očito ni ja više nisam mlada.

Kako sam starila, shvatila sam nešto o životu: s vremenom gubiš ljude, Anđela. Što ne znači da se javlja manjak ljudi, o zaboga, to ne. Samo prosto, kako godine prolaze, dolazi do strahovitog manjka tvojih ljudi. Onih koje si ti volela. Onih koji su poznavali ljude koje ste zajedno voleli. Onih koji znaju celu tvoju istoriju.

Te ljude smrt počne da odnosi i njih je naročito teško zameniti kad odu. Pošto se zađe u određene godine može postati teško sklapanje novih prijateljstava. Svet se može učiniti samotno i osiromašeno mesto, iako je naseljen sveže iskovanim mladim dušama.

Sve ovo ti govorim, Anđela, jer ti nudim svoje prijateljstvo ako ga ikad budeš želela.

Ne znam da li si zainteresovana za prijateljstvo sa mnom. Možda pošto ovo pročitaš nećeš želeti da imaš išta sa mnom. Možda ćeš pomisliti da sam žena vredna prezira. To bi bilo razumljivo. Ne smatram da sam vredna prezira (mislim da više niko nije), no prepustiću tebi da sama odlučiš.

Ali predlažem, sa svim uvažavanjem, da razmisliš o mojoj ponudi.

Vidiš, sve vreme dok sam ti ispisivala ove stranice zamišljala sam te kao mladu ženu. Za mene ćeš uvek biti iskričava, pametna, direktna dvadesetdevetogodišnja feministkinja koja mi je 1971. ušla u radnju s venčanicama. No, tek sad uviđam da ti više nisi ta mlada žena. Po mojoj proceni imaš skoro sedamdeset godina. A očito ni ja više nisam mlada.

Kako sam starila, shvatila sam nešto o životu: s vremenom gubiš ljude, Anđela. Što ne znači da se javlja manjak ljudi, o zaboga, to ne. Samo prosto, kako godine prolaze, dolazi do strahovitog manjka tvojih ljudi. Onih koje si ti volela. Onih koji su poznavali ljude koje ste zajedno voleli. Onih koji znaju celu tvoju istoriju.

Te ljude smrt počne da odnosi i njih je naročito teško zameniti kad odu. Pošto se zađe u određene godine može postati teško sklapanje novih prijateljstava. Svet se može učiniti samotno i osiromašeno mesto, iako je naseljen sveže iskovanim mladim dušama.

Te večeri sam izgarala od usamljenosti. Izgarala sam i od seksualne želje – neću lagati o tome. Doduše, sama sam se za to pobrinula. Srećom naučila sam kako to da radim. (Svaka žena bi trebalo to da nauči.)

Što se tiče Entonija, više nikad ga nisam videla niti čula njegovo ime. Volter Vinčel je predvideo da će taj klinac biti filmska zvezda. On to nije uspeo.

A ko bi znao. Možda se nikad nije ni trudio da pokuša.

Samo nekoliko nedelja kasnije pozvala me jedna naša glumica na dobrotvornu svečanost u hotelu Savoj čiji fond će ići ratnoj siročadi. Sviraće Hari Džejms i njegov orkestar, što je bilo primamljivo pa sam savladala umor i otišla. Ostala sam sasvim kratko jer tamo nikog nisam poznavala a nije bilo ni muškaraca zanimljivog izgleda s kojima bih plesala. Shvatila sam da bi mi bilo zabavnije da odem kući i spavam. Međutim dok sam izlazila iz balske dvorane, naletela sam pravo na Ednu Parker Votson.

„Oprostite“, promrmljala sam – ali sledećeg trena mozak mi je shvatio da je to ona.

Zaboravila sam da je živela u Savoju. Da sam se setila, ne bih te večeri ni otišla tamo.

Pogledala me je i zadržala pogled. Bila je u svetlosmeđem kostimu od gabardena i drskoj narandžastoj bluzi. Nehajno prebačenu preko ramena nosila je zečju stolu. Kao i uvek, izgledala je besprekorno.

„Oprošteno ti je“, rekla je učtivo se smešeći.

Ovog puta nije dolazilo u obzir da se neko pretvara da me nije prepoznao. Znala je tačno ko sam. Dovoljno sam poznavala Ednino lice da uhvatim kratkotrajan sjaj uznemirenosti iza one maske nepopustljive smirenosti.

Gotovo četiri godine zamišljala sam šta bih joj rekla da nam se putevi ukrste. No tad sam samo uspela da izgovorim: „Edna“, i pružim ruku ka njoj.

„Veoma mi je žao“, kazala je, „ali ne verujem da ste vi neko koga poznajem.“

Zatim je otišla.

Anđela, dok smo mlade, možemo podleći zabludi da vreme leči sve rane i da sve s vremenom samo otpada. No kako sazrevamo, shvatamo ovu žalosnu istinu: neke stvari se nikada ne mogu popraviti. Neke greške se nikada ne mogu ispraviti – bar ne protokom vremena i ne pomoću naših najžarkijih želja. Iz iskustva znam da je to najteža pouka.

Posle izvesnog broja godina svi mi idemo po svetu u telima satkanim od tajni, sramote, tuge i starih, neisceljenih rana. Srca nam postanu bolna i izvitoperena od sveg tog bola – a ipak, nekako, mi i dalje idemo.

Mislim da sam dobro postupila što sam rizikovala s Bilijem. Dok je trajalo, bilo je užasno zabavno.“

Dok je sve to govorila gledala sam u njen profil i tragala za znacima potresenosti ili patnje – ali nije ih bilo.

Okrenula je glavu, videla da piljim u nju i nasmejala se. „Pokušaj da ne izgledaš tako zaprepašćeno, Vivijan. Tako deluješ prosto.“

„Ali Bili ti je obećao prava na predstavu! Bila sam tamo! Čula sam ga kako to kaže u kuhinji, onog jutra kad je došao u Lili.“

„Bili mnogo toga obećava. Nekako to nije stavio i na papir.“

„Prosto mi je neverovatno da ti je to uradio.“

„Vidi, malecka, znala sam kakav je Bili i svejedno sam ga pozvala. Ne kajem se. Bila je to pustolovina. U životu moraš naučiti da sve shvataš lakše, draga moja. Svet se stalno menja. Nauči da to dozvoliš. Neko nešto obeća, pa ne održi obećanje. Predstava dobije dobre kritike, pa propadne. Brak deluje čvrsto, a onda se oni razvedu. Neko vreme nema rata, a onda izbije nov rat. Ako se suviše uznemiravaš zbog svega toga, postaćeš glupa, nesrećna osoba – a šta je dobro u tome?