Klub radosti i sreće

Pametan čovek ne ide nasuprot vetru.

rekla: „Zašto misliš da ti nedostaje nešto što nikad nisi imala?

Ako nemaš dovoljno drveta, suviše se lako priklanjaš drugima i nemaš svoje mišljenje. Takva je moja teta An-mej.

Ako imaš previše vode, rasipaš se i rasplinjavaš na sve strane kao ja, koja sam počela da studiram biologiju, pa prešla na lepe umetnosti, pa na kraju napustila studije i zaposlila se u jednoj maloj reklamnoj agenciji kao sekretarica i potom kao pisac reklamnih tekstova

„Ne smeš da staviš ogledalo naspram kreveta. Tvoja bračna sreća će se odbiti na drugu stranu!“

Ljudi se, znaš, trude da ispune očekivanja drugih. A kad ih kritikuješ, to samo znači da očekuješ da podbace.“

Šta je gore, pitale smo se mi, sedeti smrknuto, kako priliči, i čekati da umreš, ili odlučiti da budeš srećan?

Ako nemaš dovoljno drveta, suviše se lako priklanjaš drugima i nemaš svoje mišljenje.

Kroz dve godine ožiljak mi je sasvim izbledeo, kao i sećanje na majku. Tako to ide s ranom. Počne polako da se zatvara da zaštiti ono što mnogo boli. A kad zaceli, ne vidiš više šta je ispod, šta je izazvalo bol.

Kad izgubiš obraz, An-mej – često mi je govorila baba – to ti je kao kad ispustiš ogrlicu u bunar. Povratićeš je samo ako i sama upadneš u bunar.

– Ako si nezasit, večito si gladan zbog onoga što nosiš u sebi – kazala mi je popo.