Nikadođija

onda, kad umreš, pričaju u tvojoj blizini.“

„Ružno si sanjao?“, upita devojka.

„Mislio sam da hoću fin, normalan život. Mislim, možda sam i lud. Mislim, možda. Ali ako ne postoji ništa pored ovoga, onda ne želim da budem pri zdravoj pameti. Razumete?“

Da bih saznao nešto“, prošaputa markiz. „Kad si na pragu smrti, ljudi ti daleko više kažu

Ričard je primetio da su događaji kukavice; nikad se ne dešavaju jedan po jedan, već se umesto toga kreću u čoporima i naskaču na njega svi odjedanput.

Udala se u London. Al’ za gada. Mama mi je rekla da se ne udajem za nekoga ko nije odavde, al’ bila sam mlada i lepa - ne bi čovek reko, danas - i povela sam se za srcem.“

To behu Ljudi. Pojedini čak Ličnosti.

„To je pacov“, reče Ričard, koji je smatrao da se u pojedinim okolnostima čoveku može oprostiti iznošenje očiglednih činjenica.
„Jeste. Hoćeš li mu se izviniti?“
„Molim?“
„Izvini mu se.“
Možda je nije dobro čuo. Možda on sam ludi. „Pacovu?“

Dobro, i život nije uzbudljiv, i?“, nastavi Gari. „Super. Ja bih radije dosadu. Bar znam gde ću jesti i spavati večeras. U ponedeljak ću još imati posao. Pa, zar nije?“ Okrenuo se i pogledao u Ričarda.

ali se osmehnu, kao mačka koja ne samo da je proždrala i pavlaku i kanarinca nego i pile koje ste čuvali za večeru i šnenokle za desert.