Jutra sa Leutara

једној земљи нису потребни ни јаки људи, него јаки принципи, ни диктатуре најбоље и најпросвећеније нечије воље, него диктатуре добрих државних закона

За четрдесет година колико сам учествовао у животу своје земље, редак је био министар који се раније био одликовао као научник, као беседник, као писац, као утемељач неке институције и зачетник једне идеје. Почесто све је ишло подражавањем и плагирањем малим досеткама, малограђанским сплеткама и плашљивим новотарењем. Међутим, једној земљи нису потребни ни јаки људи, него јаки принципи, ни диктатуре најбоље и најпросвећеније нечије воље, него диктатуре добрих државних закона.

Има жена које нису ничије, и жена које су свачије, и најзад има жена које су по природи само жене једног јединог човека. Али има и жена које су пре свега мајке своје деце.

Народ без осећања уљудности, а таквих има и међу највећим, то није народ него гомила.

Човек зато најбоље задобија жену учтивим начинима и финим речима. Само болесне жене воле код људи грубост, сматрајући је нарочитом физичком снагом. Најотменије су жене падале само за фине обзире и деликатне пажње човекове. А највећи људи су губили своје жене ако су дозволили да их и најнезнатнији превазиђу у учтивом опхођењу. Жена је по природи артист своје врсте, волећи боје и музику, цвеће и свилу, лепе предмете и сјајне церемоније. Оне се подају више због разлога естетских и формалних, него из разлога телесних и душевних. Као неукротив формалист, жена никад не прашта јачем од себе његову наклоност ка грубости и безобзирном тону. Ружну реч памти дуже него што би памтила и физички ударац.

Жене су уопште врло осетљиве на питања учтивости. А оне највише и негују учтивост. Најзад, оне се њом највише и бране. Човек је учтивост научио од жене. Ако су мушкарци успели да најзад изгубе грубе навике солдатске и страсти простачке, то је благодарећи жени; јер и данас људи на окупу, где има присутна макар само једна једина жена, учтивије говоре него што би говорили и у присуству једног кнеза.

Верујем да су од свију људи у нашој земљи, Херцеговци по природи најучтивији, и најмање склони сплеткама. Њихова убога покрајина направила их је скромним, побожним, умереним. Ту је, како се уопште мисли, најбоље постигнута равнотежа између човекових врлина и мана. Ја мислим и да је управо у тој земљи поникла наша реч „уљудност“, која би значила највиши степен обавезне учтивости, највиши облик отменог израза, крајњи домашај благородства и доброте. Србин из те земље није ни по својој природи само учтив него и топао и срдачан, љубак и добростив.

Онај који буде до краја разумео лепоту финих начина лако уобличи и своја осећања, и усаврши своје моралне особине.

„Највећи проблем човеков, то је спокојство у животу. Спокојство је стога једино што је он вечито тражио, и једино што никад није нашао.“

Иронија је у старо доба сматрана божанског порекла кад је погађала лоше људе и ружне идеје, али иронија која сече самовољно и без вишег повода, јесте одиста порекла ђавољег; јер сарказам није у својој основи друго него порок и просташтво.