Pisma Mileni

, čovek brblja samo kada najzad oseti malo radosti.“

„Dižem ruke; ali ako ovde ima još nekoga kome je iole stalo da se celina održi, neka preuzme deo mog tereta, i potrajaće još izvesno vreme.

Dobro, onda sam, što se toga tiče, ljut na Vas, što, uzgred, nije tragedija, zato što, već zbog ravnoteže, uopšte nije loše da u nekom uglu srca spremno čeka i malo ljutnje za Vas.

Deca su zastrašujuća ako ispunimo njihove reči i namere znanjem odraslih

san je najbezazlenije biće, a čovek koji nema sna najgrešnije.

sada te Milena zove glasom koji podjednako snažno dopire do razuma i srca. Naravno, Milena te ne poznaje, zaslepilo ju je nekoliko priča i pisama; ona je poput mora, jaka kao more koje se, nesvesno svoje snage, obrušava svojom vodenom masom kada to želi mrtav i, pre svega, dalek Mesec

Nežna dušo, nije li upravo ta strepnja razlog što odbijaš da odeš?

Vaša dva pisma su stigla zajedno, u podne; ona nisu stvorena za čitanje, nego da ih čovek rasprostre, zagnjuri lice u njih i izgubi razum

Zaista je tako, uopšte više ne brinem – ne, sad preterujem kao onda, ali to je briga kao kad biste bili ovde, pod mojim nadzorom, kao kad bih mlekom koje pijem istovremeno pojio i Vas, a vazduhom koji dišem, koji dopire iz vrta, jednako jačao i Vas, ne, to bi bilo premalo, Vas bih jačao mnogo više nego sebe.

Ne znam šta da Vam pišem, samo tumaram između redova, pod svetlošću Vaših očiju, u dahu Vaših usana, kao po nekom lepom, srećnom danu, koji će ostati lep i srećan, iako je glava bolesna, umorna