Pisma Mileni

„Kakvi divni ljudi! Kako su dobri i plemeniti! A ja sam tako pokvaren! Kad bi samo mogli da zavire u moju dušu! Ako im to samo kažem, neće mi verovati.“

Čovek bi trebalo da obujmi Vaše lice rukama, Milena, i da Vas netremice gleda u oči kako biste u njegovim očima prepoznali sebe i više ne biste bili u stanju čak ni da pomislite ono što ste tamo napisali.

Jer, ako ovo jednoga dana dospe na sud, niko se neće upuštati u dalju istragu, već će jednostavno utvrditi: lišio ju je sna. To će biti moja presuda, i to opravdana.

Jedno vreme, ostavljao je na mene snažan utisak zbog toga što su ga u svakoj kafani nekoliko puta pozivali telefonom. Izgleda da je neko, umesto da spava, sedeo kraj aparata, dremao s glavom na naslonu fotelje da bi se povremeno trgnuo kako bi telefonirao. Stanje koje toliko dobro razumem da možda samo zato pišem o tome.

Lekarsku dijagnozu ne smatram naročito povoljnom, odnosno, nije ni povoljna ni nepovoljna, samo od toga kako se budete postavili zavisi kakvo će značenje dobiti.

Pada mi na pamet da zapravo ne mogu tačno da se setim nijedne pojedinosti na Vašem licu. Samo Vašu priliku, Vašu haljinu, dok ste odlazili između stolova u kafani – to i dalje vidim.

Desilo se da mozak više nije mogao da podnese brige i bol koji su mu natovareni. Rekao je: „Dižem ruke; ali ako ovde ima još nekoga kome je iole stalo da se celina održi, neka preuzme deo mog tereta, i potrajaće još izvesno vreme.“ Onda su se javila pluća, pa, nisu imala bogzna šta da izgube. Ti pregovori između mozga i pluća, koji su se odvijali bez mog znanja, verovatno su bili užasni.

Nema nesrećnih brakova, postoje samo nedovršeni brakovi, a nedovršeni su zato što su se udružili nedovršeni ljudi, ljudi prekinuti u razvoju, ljudi koji pre žetve treba da budu iščupani iz zemlje.

A možda i nije prava ljubav kada kažem da si moje najmilije; ljubav je to što si moj nož kojim kopam po sopstvenoj duši