Sladoled za doručak

Po­treb­no je mno­go vre­me­na da se po­sta­ne mlad.

Pi­ka­so

De­ca ne­ma­ju ba­ri­je­re kad tre­ba ne­gde da uđu. Še­sto­go­di­šnja­ki­nja se ni­ma­lo ni­je za­bri­nu­la što se ni­kad ra­ni­je ni­je kli­za­la: ona je za­klju­či­la da će joj se to svi­de­ti i da će bi­ti sjaj­na i go­to­vo. Ako de­ca že­le da ura­de ne­što, ona to i ura­de. Ne bri­nu da će pa­sti sa skejt­bor­da, što su pr­vi put se­li da na­pi­šu pri­ču ili što im ni­ko ni­je po­ka­zao ka­ko da pro­se­ju bra­šno za pa­ti­špa­nj. Ona jed­no­stav­no... ra­de.

Po­tre­ba da se is­pe­tlja­te iz ha­o­tič­ne sva­kod­ne­vi­ce na­ve­šće vas da se zapi­ta­te: „Oda­kle da poč­nem?” Poč­ni­te od di­sa­nja. Od svog da­ha. Za­sta­ni­te na tre­nu­tak. Sta­ni­te, sta­ni­te, sta­ni­te.

Svi pri­ča­ju o sve­sno­sti i me­di­ta­ci­ji i to uglav­nom za­to što oslu­ški­va­nje sop­stve­nog di­sa­nja stvar­no de­lu­je. To je naj­dra­go­ce­ni­ja lek­ci­ja ko­ju sam na­u­či­la na obu­ci za in­struk­to­ra jo­ge: di­sa­nje. Ako ne di­še­te ka­ko tre­ba, ni­šta dru­go ne ide ka­ko tre­ba. U ve­o­ma za­htev­nom po­lo­ža­ju pr­vo za­bo­ra­vi­te na di­sa­nje, a to je naj­lak­še ispra­vi­ti.

Pra­vi­lo broj je­dan: ni­je pro­blem u to­me što pra­vi­te ne­red – va­žno je sa­mo da po­sle to­ga sve sre­di­te.

Ožilj­ci no­se pri­če.
Ožilj­ci su ma­pe na­še pro­šlo­sti ko­je po­ka­zu­ju ka­ko smo ži­ve­li.
Ži­ve­ti je umet­nost.
Na­pre­do­va­ti je umet­nost.
Mo­žda se spo­ro opo­ra­vlja­mo. Ne ma­ri. Tre­ba po­što­va­ti ri­tam opo­rav­ka, ko­ji do­no­si pro­me­ne. Kad god puk­ne­mo i po­no­vo se sa­sta­vi­mo, oja­ča­će­mo. Pri­tom me­nja­mo ra­spo­red koc­ki­ca, is­pro­ba­va­mo šta nam bo­lje pri­sta­je. Ožilj­ci su ma­pa me­sta ko­ja ste po­se­ti­li.
Sku­pljaj­te ih gde god mo­že­te i pri­čaj­te svo­ju pri­ču.

Po­tra­ži­te lju­de ko­ji ima­ju dru­ga­či­ji po­gled na svet i is­ko­ri­sti­te to ka­ko bi­ste sa­gle­da­li i dru­ga­či­je uglo­ve po­sma­tra­nja. In­for­ma­ci­ja je moć – na kra­ju, zmaj le­ti uz ve­tar, ne niz nje­ga.

na­ci se pe­nju na pla­ni­nu sop­stve­ne sum­nje u se­be, ko­rak po ko­rak. Ju­na­ci se bo­re za se­be.

Ju­na­ci usta­nu iz kre­ve­ta obo­re­ni te­škom de­pre­si­jom i us­pe­ju se­bi da sku­va­ju čaj.

Hra­brost sti­če­mo ra­de­ći ne­što, te­že­ći za ne­čim. Ono ose­ća­nje: „Bla­gi bo­že! Ra­dim to! Stvar­no ra­dim!”