Citati iz knjige „Kainov ožiljak“ autora Vladimir Kecmanović,Dejan Stojiljković

Istorija nema osećaj za male stvari, male događaje i male ljude.

Istorija je film montiran od krupnih kadrova.

Knjiga napisana velikim slovima.
više veruje u svoje ideje i predrasude nego u sebe samog.
mislio da će biti nešto više od balkanskog Frankenštajnovog čudovišta.
Nakon što su se kucnuli, a stasiti Nišlija se prekrstio i nazdravio za „mir i prosperitet dveju država“, upriličen je ručak čija ga je sumorna atmosfera podsetila na bosansku sahranu čoveka koji nije bio dovoljno mlad da se za njim tuguje i plače, ni dovoljno star da se kaže kako mu je došlo vreme.

Upravo takva bila je jugoslovenska država.

Prerano ostarela za svega nešto više od dve decenije, istrošena još pre nego što je nastala – bolesna od razočaranja onih koji su je sanjali.

Sredovečan mladić i nezreo starac.

Stvorena nakon velike ratne nesreće, da udomi „troimeni narod“ i udovolji ambiciji jednog čoveka za vlašću nad državom većom nego što su mu mogućnosti a manjom nego što mu je sujeta.

Metak ispaljen na Aleksandra, u Marseju, putovao je sporo, i evo ga, sad, kako se zariva u srce zemlje za koju je
U dvorcu Belvedere, letnjoj rezidenciji princa Evgenija Savojskog, i mestu sa kog je u leto 1914. prestolonaslednik Franc Ferdinand krenuo u posetu Bosni, koja će se tragično okončati u Sarajevu, pucnjima Gavrila Principa.

Andrić je slutio da je baš zbog toga Hitler odabrao ovu palatu da u njoj potpiše ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Buntovni Srbi, „kraljeubice“, kako je veliki Firer voleo da im tepa, dovedeni su ovde na povocu da tim potpisom ponište i izbrišu sve ono što su uradili između tog sarajevskog pucnja 1914. i kraja Velikog rata 1918, kojim je ponižena Nemačka i uništena Austrougarska monarhija.

Slično je učinio i srpskim saveznicima Francuzima, nakon što ih je prošle godine satro u blickrigu. Oni su kapitulaciju potpisali u železničkom vagonu u Kompjenju.
„Pobednici dolaze i prolaze, a ono na čemu počiva opstanak čovečanstva jesu prirodne sile i čovekov osećaj za drugog čoveka. A tog humanizma i tog opstanka nema dok nema makar slutnje da Bog postoji.“
zlo, kada želi da siđe među ljude, uzima najbezazlenije moguće oblike.
Ako se zlokobna mašta izmešala sa stvarnom prošlošću i sadašnjošću, teško je bilo poverovati da se neće preliti i na budućnost.
Znao je – sada se ceo njegov svet skupio u toj ženi… Rim, Berlin i Madrid… I ranjeni Beograd… I jedino njih dvoje, zgureni u ovom preuskom kupeu, zajedno, mogu da podele to malo nade, kao što su sve ove godine delili tajne i tajnu
Ne moreš dva Bosanca sastavit da nešto urade a da jedan drugog nešto ne zajebe.
Nesreća je u tome što tako često, kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo, ili da ne budemo ono što smo.
U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist; mučan naravno, koliko svaki život na zemlji mora da bude, ali bez ičeg mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gasi se u svetlosti.
Kada je čovek mlad, čini mu se kako ga svaka muka koju preživi čini jačim. I čim muka prođe, oseća se ako ne baš snažnijim nego pre no što ga je snašla, a ono barem netaknutim.
„Tako vam je to sa špijunima, gospodine Andriću. Špijuni nikada ne umiru.“

I još:

„Špijunima se ne organizuju sahrane i ne pišu čitulje. Za špijunima niko ne plače… Na onaj svet putuju u bezimenim grobovima ili pod tuđim imenima… Dušu dalo za literarna fantaziranja…“
Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti?
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)