Slika Dorijana Greja

Osnova optimizmu je čist strah. Mi smatramo sebe za plemenite, jer pripisujemo svome bližnjemu takve vrline od kojih sami možemo imati koristi. Hvalimo bankara da bismo mogli prekoračiti svoj račun, a na razbojniku nalazimo dobre osobine jer se nadamo da će nam poštedeti džepove.

U našoj je zemlji dovoljno da neko bude otmen i duhovit pa da se svaki prostački jezik pokrene protiv njega. A kakav život vode ti isti ljudi koji se predstavljaju tako moralni?

Brak ima tu draž da život obmane čini i jednoj i drugoj strani neophodno nužnim.

– Svaki lik slikan sa osećanjem lik je umetnikov, a ne modela koji mu pozira. Model je samo povod, slučaj. Slikar ne otkriva njega; pre će biti da na platnu slikar bojama otkriva sebe. Neću da izložim ovu sliku jer strahujem da sam u njoj otkrio tajnu svoje duše.

Ali lepota, prava lepota prestaje tamo gde misaon izraz počinje. Intelekt sam po sebi već preterano kvari harmoniju svačijeg lica.

Dušu mogu samo čula da izleče, kao što čula može da izleči samo duša.

U svom dugom pismu iz redinškog zatvora, objavljenom kasnije kao De Profundis (1905, 1962), Vajld je naveo: „Kada se čovek vrati grčkom jeziku, kao da je izašao u vrt ljiljana iz kakve tesne i mračne kuće“ (Wilde 2005a: 118, 180).

Vajld je za filozofsku osnovu Slike Dorijana Greja postavio osavremenjeni vid platonističkog idealizma i upario ga sa epikurejskim učenjem Voltera Pejtera

Volpolovom pionirskom romanu Otrantski zamak (The Castle of Otranto, 1764) i u Poovoj pripoveci „Ovalni portret“ („The Oval Portrait“, 1845).

Šta je bila mladost u najboljem slučaju? Zeleno, nezrelo doba, doba plitkih raspoloženja i bolešljivih misli.

U kazni je bilo nečega što čisti. I ljudska molitva najpravednijem Bogu ne bi trebalo da glasi: „Oprosti nam grehove naše“, već „Kazni nas za nedela naša“.

Ne, Hari. Duša je strašna stvarnost. Ona se može kupiti, prodati i promeniti. Ona se može otrovati i usavršiti. Ima duše u svakome od nas. To znam.

Romantika živi od ponavljanja, a ponavljanje pretvara svaku strast u umetnost. Uostalom, svaki put kad neko voli, prvi put je da voli. Promena predmeta ne kvari jedinstvo strasti, ona ga samo jača. U najboljem slučaju možemo imati u životu samo jedan jedini veliki doživljaj, a tajna života leži u tome da se taj doživljaj što je moguće češće ponavlja.

Emaux et Camèes, od Gotjea, Šarpantjeovo izdanje na japanskoj hartiji sa Žakmarovim bakrorezom.

sedmoj glavi priča nam kako je, uvenčan lovorikom da ga ne bi munja pogodila, sedeo u nekom vrtu na Kapriju kao Tiberije i čitao sramne knjige Elefantidine, dok su oko njega oholo šetali kepeci i pauni, a svirač se rugao kadioničaru

U čudnovatom romanu Lodžovom Američki biser********

Ali Dorijanu Greju činilo se da prava priroda čula nije nikada bila shvaćena, i da su čula samo zato ostala tako životinjska što je svet pokušavao da ih umori glađu i time ih savlada, ili da ih ubije mukama, mesto da teži da ih učini elementima novog duha koji bi se ponajviše odlikovao finim instinktom za lepo.

Zar nije Gotje imao običaj da piše o consolation des arts********.

Oblagodariti duh svojih savremenika – to je dostojno truda.

Najslabije su one naše pobude čije smo prirode potpuno svesni.