Traži me

Dok Draganu donosi tanjir tortelina za večeru, ona pomisli kako je život nepravedan, i kako su pesme surove i proročke, i kako se običnim ljudima dešavaju obični glupi stvarni događaji koji ih sprečavaju da čine gluposti, mali glupi slučajevi koji ih vraćaju u kolosek, i kako, možda, ima neke uvrnute logike u svemu ovome, i kako je njen život, takav kakav je, oduvek postojao samo ovde, u ovom stanu, sa ovim čovekom, i kako, u stvari, nema pojma šta bi radila sa Mihailom, kuda bi to išli, da li bi uopšte, mogla da živi sa njim, od čega bi živeli, i kako je to sve komplikovano, i pitala se, da li bi zaista mogla da ostavi ovo sve što vidi, kao što je sinoć mislila, i kao što je jutros mislila, i da li bi mogla da zaista izdrži posledice svog zanosa, i da li bi zaista mogla da zamisli život samo sa poezijom i poljupcima?

Užasan bol proboo joj je želudac.

„Krivica se uvek šćućuri u stomaku“, pomislila je.

„Nemoj da plačeš, prelepo nam je.“

„Tolika lepota rastužuje, zato što je nepodnošljiva, i zato što uvek traje kratko“, rekla je gušeći se u suzama. „Ko je to napisao?“