Citati iz knjige „Zatočenik nebesa“ autora Karlos Ruis Safon

– Fermine, više mi se dopada kada izražavate humaniju i pozitivniju viziju stvari, kao pre neki dan, kada ste rekli kako u suštini niko nije loš, nego se samo boji.
Ajde, srce, skinuću ti dvadeset godina da ti ga jednom protrljam – čuo sam kako mu govori jedna od njih, koja bi mogla proći kao baka pisara Osvalda.
Jednim trljanjem bi ga ubila, pomislih.
Bea je obećala Sofiji da će joj dati neku svoju haljinu za ceremoniju, a kada se Fermin, kome se s dva metra udaljenosti mogao namirisati šampanjac u dahu, spremao da izgovori neprikladnu opasku o sličnosti i disparitetu silueta i veličina, ućutkao sam ga laktom.
Kao da nas je čuo izdaleka, Fermin je zaustavio svoje korake na pisti za igru i pogledao nas. Ispružio je ruke prema Rosici i namestio ono lice maze željne nežnosti koje mu je donelo takve rezultate. Rosica se nasmejala, tiho negodujući i, pre nego što se spojila s ljubavlju svog života na pisti za igru u njihovom poslednjem boleru, okrenula se i rekla mi:
– Čuvajte mi ga dobro, Danijele. Fermin je jedan.
Orkestar je prestao da svira i pista se otvorila da primi Rosicu. Fermin ju je uhvatio za ruke. Svetiljke „Palome” su se lagano isključile i kroz senke je izronio reflektorski snop koji je opcrtavao prozračan krug svetlosti oko njihovih nogu. Ostali su se sklonili u stranu i orkestar je, lagano, zasvirao taktove najtužnijeg bolera ikada komponovanog. Fermin je obuhvatio Rosicu oko struka. Gledajući se u oči, daleko od svih, ljubavnici one Barselone koja se više nikada neće vratiti igrali su pripijeni poslednji put. Kada je muzika iščezla, Fermin je poljubio Rosicu u usta i ona ga je, oblivena suzama, pomilovala po obrazu i polako se udaljila ka izlazu ne oprostivši se.
– Gospodine Sempere, nikada nisam mislio da ću vam ovo reći, ali vi ste u stanju etilske intoksikacije i bolje nemojte govoriti ono zbog čega biste se posle mogli kajati.
Ferminovo momačko veče, događaj čije je posledice u ženskoj svetskoj populaciji don Gustavo Barselo uporedio sa smrću Rudolfa Valentina, održano je jedne vedre februarske noći 1958. u velikoj sali za igru „Paloma”, na čijoj bini je mladoženja nekada igrao tango za infarkt i bio junak trenutaka koji će sada postati deo tajnog sažetka duge karijere u službi večnog ženskog
Barselo je ubedio mog oca da su čaše votke koje mu je dodavao izvorska voda s nekoliko kapi aroma iz Monserata i ubrzo smo prisustvovali neviđenoj predstavi: gledali smo mog oca kako igra stisnut s jednom od ženskih koje je Rosica, istinska duša proslave, dovela da upotpune zabavu.
– Bože sveti – mrmljao sam gledajući svog oca kako njiše kukovima i usklađuje udar zadnjicom u taktu muzike s veterankom noći.
Mnogo godina kasnije, dvadeset tri zvanice okupljene na proslavi sigurno će okrenuti pogled unazad i setiće se one istorijske večeri kada je Fermin Romero de Tores napustio život neženje.
– Znam da mu se devojke dopadaju više nego detetu lilihip. Kada idemo u šetnju ili na igranku, oči mu tako lete na sve strane da će mi jednom ostati zrikav.
– Fermine, o čemu razmišljate?
Okrenuo se i zabrinuto me pogledao.
– Mislio sam o tom čoveku.
– O Kaskosu?
– Ne. O Valjsu. O tome što je taj idiot rekao. Pitao sam se šta to znači.
– O čemu pričate?
Fermin me je mračno pogledao.
– O tome da me je dosad brinulo to što vi hoćete da pronađete Valjsa.
– I više vas ne brine?
– Postoji nešto što me još više brine, Danijele.
– Šta?
– To što on traži vas.
Gledali smo se ćutke.
– Imate li ideju zašto me traži? – upitao sam.
Fermin, koji je uvek imao odgovor na sve, polako je zavrteo glavom i skrenuo pogled.
Do kraja puta smo ćutali. Kada smo stigli do kuće, popeo sam se pravo u stan, istuširao se i progutao četiri aspirina. Zatim sam spustio roletne i, zagrlivši jastuk koji je mirisao na Beu, zaspao kao idiot, što sam i bio, pitajući se gde je ta žena zbog koje mi nije važno što sam ispao budala veka
– Vraća se bludni sin. Jeste li promenili mišljenje? Hoćemo li napisati to ljubavno pismo kojim ćete obezbediti pristup zabranjenim rajsferšlusima i kopčama željene devojčice?
Ponovo sam mu pokazao svoju burmu, a on je klimnuo setivši se.
– Izvinite. Iz navike. Vi ste starog kova. Šta mogu da učinim za vas?
– To je bolje za vas, jer gradovi nemaju pamćenje i trebaju im nimalo rasejani učenjaci poput mene da bi ih održali živima.
– Ne zvao se ja Danijel ako se ne venčate na velika vrata – obećao sam Ferminu, toliko slomljenom da ni kesica karamela sugus ni filmčina u bioskopu „Femina” s Kim Novak u špicastom grudnjaku koji prkosi sili Zemljine teže ne bi uspele da ga osokole.
– Ako vi tako kažete, Danijele...
– Vi ste meni vratili istinu – rekoh. – Ja ću vama vratiti ime.
Izdržao sam pogled svog oca, koji kao da je još više ostario samo me gledajući i sećajući se. Ustao sam i zagrlio ga u tišini. On me je snažno privukao sebi i, kada je zaplakao, bes i bol koje je svih tih godina držao zakopane pokuljali su kao krv. Tada sam znao, mada to nisam mogao da objasnim, da je moj otac polako i neumitno počeo da umire.
– Držim ga na počasnom mestu: iznad ve-ce šolje, ako mi ponestane papira.
Rosica ga je ispratila do dole i na rastanku ga je poljubila u usta i uštinula za zadnjicu.
– Kolačiću – reče mu, gledajući ga kako odlazi pod svodovima trga.
Jezivi kazino s opkladama koje je organizovao broj sedamnaest produžio se tokom nekoliko dana u kojima je Salgado čas bio na izdisaju, čas ustajao da bi se dovukao do rešetaka ćelije, gde je recitovao urlajući na sav glas strofu „Pičkejednenećetemiizvućiniparejebemvammajku” i slične uobičajene varijacije dok ne bi ostao bez glasa i pao na zemlju beživotan, pa je Fermin morao da ga podiže i vraća na krevet.
– Vidite, Salgado, ako ćete umreti, umrite već jednom, a ako ste planirali da živite, molim vas da to činite u tišini jer mi je već dozlogrdilo vaše zapenjeno recitovanje – govorio je Fermin pokrivajući ga komadom prljave cerade koju je, u Bebovom odsustvu, uspeo da dobije od jednog tamničara pošto mu se dodvorio tobože naučnim receptom za odobrovoljavanje procvetale petnaestogodišnjakinje izluđivanjem na bazi slatkog krema od mleka s cimetom i krofnica.
– Kako je vaš cimer Salgado, zaštitnik siromašnih?
– Vidite, mislio sam da već imam dosta godina i da sam sve video u ovom cirkusu od sveta. A kada mi se jutros učinilo da je Salgado već otegao papke, čujem ga kako ustaje i prilazi mom krevetu, kao vampir.
– Ima nešto od toga – saglasi se Martin.
– I priđe mi tako i pilji u mene. Ja se pravim da spavam i, kada je Salgado progutao udicu, vidim ga kako, klisnuvši do ćoška ćelije, preostalom rukom počinje da čeprka po onome što medicinska nauka zove rektum ili poslednji deo debelog creva – nastavi Fermin.
– Kako, kako?
– Kao što čujete. Dobri naš Salgado, rekonvalescent posle nedavne seanse srednjovekovnog sakaćenja, odlučuje da proslavi to što je kadar da ustane istraživanjem tog napaćenog kutka ljudske anatomije koji je priroda skrila od sunčeve svetlosti. Ja ne verujem, ne usuđujem se ni da dišem. Prolazi minut i Salgadu kao da su unutra dva ili tri prsta, svi koji su mu ostali, u potrazi za kamenom mudrosti ili nekim dubokim hemoroidom. Sve to praćeno prigušenim jaucima koje ne bih reprodukovao.
– Skamenio sam se – reče Martin.
– Onda sedite za veliko finale. Pošto je minut-dva analitički ispitivao analnu teritoriju, ispusti uzdah à la Sveti Jovan
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)