Majke mi, bajka

Protegao sam se u krevetu. I, znate šta? Poželeo sam da je tu, pored mene. To je najveći stepen prisnosti koji mogu da zamislim. Da se probudim i da, protežući se, mojom nogom dodirnem njenu.

To je pokušaj da se ponovo doživi isto, da se ponovi divan trenutak prošlosti, a to je nemoguće, i zbog nečega, uvek ispadne tužno.

Jer, nikada ne nađemo ono što tražimo, ono što smo tamo ostavili.

To je kao želja da se dohvati nebo, to je kao povratak u uličicu na Santoriniju u kojoj je nekada, na ćošku, u staroj poslastičarnici, bilo tulumbi i bilo je poljubaca i erosa letovanja, i bilo je nas, onakvih. Ponovljeno, to je, međutim, nešto sasvim drugo, iako je sve na svom mestu, i ulica, i poslastičarnica, pa čak i tulumbe, samo - to više nismo mi, i glupi smo, jer ne znamo, jer nam niko nije rekao, da trenuci ne mogu da se ponove, i da scenografija nije dovoljna za predstavu koja se nekada igrala, i da ne vredi vraćati se. Da je besmisleno.

Dosada, višak slobodnog vremena, ili slobodno vreme koje nije koncipirano kao stvaranje, kao druženje ili kao bavljenje sobom, idealno je polje za razvoj nesrećnih misli, od lakomislenosti do patološke ljubomore, od samozavaravanja do superkritičnosti prema drugima. Takođe, idealno je za depresiju.

Uvek je, mislim, veoma lako biti koketa sa bivšim ljubavnikom, pogotovo ako je sadašnji daleko i ako nije imao vaspitanja ni da okrene jedan telefonski broj!

Žene uvek misle da je stvar u njima, da nešto sa njima nije u redu, da one treba da se menjaju, da se prilagode, da se napnu, da bi stvari ponovo štimale. Da treba da slabe, ofarbaju kosu, urade nešto sa svojim licem, da naprave neki skandal, da svog muškarca učine ljubomornim kako bi mu ponovo privukle pažnju. Ali, ja nisam taj tip.

Hvala ti što postojiš", bila je rečenica kojom me je budio.

I sada, samo duboko uzdišem kad se toga setim. Ima li ičeg smislenijeg, potpunijeg, lepšeg i ljubavnijeg što uši jedne žene mogu da čuju, od te jednostavne i sveobuhvatne izjave?

, bajka je književna vrsta. Priča u kojoj se događaju nemoguće stvari, u kojoj žive bića koja ne postoje, bajka je jedino moguće mesto stanovanja hepi-enda, mesto fantazije, božije pomoći i ispunjenja želja. Bajka, dobrim likovima, posle svih mogućih peripetija i prepreka, omogućava da odahnu, da sednu na rub priče, da se okrenu unazad i zadovoljno zaključe da je vredelo.

Moja bajka je ispala drugačija.

Zato što se događala u stvarnosti.

U Beogradu.

Teško je naći normalnog, jel' me slušaš? Tipa koji je raskrstio sa mamom, bivšim ribama, bivšom ženom", raspalila sam se, "to je podvig naći!

I, dok vozim, pomišljam kako bi bilo divno kad bih mogla da stanem na Trg Republike i samo plačem i, svakom ko pita, da kažem zašto plačem i koliko me boli, i da tim svojim iznenadnim jaukom, dobijem simpatije, a ne sažaljenje i neku vrstu prećutnog prekora što nisam bila dovoljno dobra da ostanem sa onim koji me je ostavio.

Ali, ja sam jedna tipična Beograđanka, i ništa od toga nisam mogla.

Jedino sam mogla da se smejem, da zadržim taj osmeh na licu, da zatrem reči mržnje koje su poslednje reči ljubavi.

Kao u pesmi, kao u stvarnosti.