Citati iz knjige „Tvoj anđeo čuvar“ autora Mirjana Bobić Mojsilović

Izlažemo svoje trenutke izuzetne običnosti, pretvarajući se pred zamišljenim svetom da živimo, ponekad, kao u bajci.
Strah je moj jedini protivnik koji mi je uzeo život.

Strah je muškog roda.

Snaga je ženskog roda. I, volja, misao, pobeda, sloboda, radost, hrabrost. Sve te moje reči koje su nestale.
Jesam li ja to već postala džangrizava sredovečna gospođa, ili samo ne mogu da podnesem nikakav čopor i hakslijevsku stvarnost?
To što je gospodar prostora, što je gospodar situacije, što zna šta hoće.
Ovo sam čekala celog života. Da pored mene sedi muškarac koji nema problem da mi da kompliment, da me pohvali, da prizna moje vrednosti, i to kakav frajer!, lepotan! I ima fantastično lepe šake, velike, sa koščatim prstima, i lep je, brate, stvarno je lep, i oči mu se sijaju divno, neobično, kao dva oniksa, koliko li ima godina, možda je moje godište, ili nekoliko godina gore-dole, mislila sam, posmatrajući jednu malu sjajnu kap na njegovoj donjoj usni.
Volim pametne žene.“
Osetiš se dobro pored muškarca koji široko naručuje. Najbolje vino, najbolja pršuta, najbolji tvrdi sirevi.
A čeznula sam za ljubavlju. Što, pa je l’ to neki zločin? Svi čeznu za ljubavlju, ali romantična osećanja su danas nedopustiva, o tome se ne govori, to je nepristojno, ovo je kultura pobednika, a pobednici ne čeznu ni za čim, oni imaju sve.
Zaljubljivanje je uvek stvar odluke.

Odlučujemo u koga ćemo da se zaljubimo. To se ne dešava bez našeg dopuštenja. To se ne dešava samo od sebe, to se dešava jer mi tako odlučujemo. Jer damo sebi dozvolu da se zaljubimo.
Ali kao što kaže onaj čuveni slogan: „Nikada ne potcenjujte snagu glupih ljudi u velikim grupama.“
Nisam ni znala da mržnja može da smrdi na govna.
mogu da izgledam kao gubitnik. Nikada ne izgledam kao gubitnik, moji gubici su moja najdublja lična tajna. To sebi nikad ne bih mogla da dozvolim.
Snaga je ženskog roda. I, volja, misao, pobeda, sloboda, radost, hrabrost. Sve te moje reči koje su nestale.
Sve je tragedija, kao što lepo kaže Šekspir. „Na kraju počinjemo da mrzimo ono čega se plašimo.“
on je, prolazeći pored mene, samo sagnuo glavu.

„Tako i treba da bude, uvek, zauvek“, pomislila sam, bez trunke trijumfa.

Više mi ništa nije mogao.
Da moje sreće i moje tuge ne proizvodi niko drugi. Da je sve moje. Moje vreme, moj stan, moj posao, moja biblioteka, filmovi koje gledam, moji ukusi, moje letovanje, moja porodica, moji prijatelji. Moje nebo, moj grad, moj život. Moje samoće.

Ali, ovo je neuporedivo bolje. Ovo je neuporedivo bolje, sve sada nekako ima više smisla. Neko je tu. Pored mene. Sa mnom.
Možda stvarno preterujem sa svojim grljenjem celog sveta, možda zaista treba da se usredsredim na njega. Ne znam, nikada ovo nisam doživela.
Da nismo bili u avionu i da nisam bila vezana, moj prvi impuls bio bi da ustanem i da odem. Ali suviše sam dobro vaspitana, suviše sam pristojna da bih bilo kada napravila bilo kakvu scenu na javnom mestu. Toga se grozim.
Muškarac i ne treba da bude lep, nego da ima ono nešto
Jeco, ne znam ko ti je baja, ali je mnogo zgodan. Ali, nije simpatičan, jbg.“
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)