Prorokova suza

Neznanje, samo po sebi, nije greh. Problem je kada čovek ne želi da izađe iz te tamnice. Neznanje za sobom povlači strah, nedostatak samopouzdanja, izolaciju... Čovek mora da uči, da se suočava sa problemima i da ih rešava. Samo tako može da izađe iz mraka koji ga okružuje.

Prave suze isceljuju dušu, razrešavaju potisnuto osećanje, rasterećuju telo nakupljene napetosti, pružaju utehu.

Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno nego duhovno bogatstvo, ne shvatajući da najvažnije stvari u životu nisu stvari. Našu sreću čini ono što jesmo, a ne ono što imamo. Upravo iz tih razloga dolazi do razočarenja u većinu ljudi i onda shvatiš da oni nisu vredni tvoje pažnje i poštovanja.
Razmišljao

Ljudska glupost je nemerljiva, a u sadejstvu sa moći je neograničeno razorna.

Suze su uvek skretale pažnju, bez obzira da li su u pozorištu, na filmu ili u realnom životu. Neke se liju bez razloga, a neke sa razlogom, neke od žalosti, a neke od radosti, neke su gorke, a neke slatke. Zajedničko svima njima je da su povezane sa snažnim emocijama i potrebom za nežnošću, razumevanjem, podrškom, dodirom i ljubavlju. Prave suze isceljuju dušu, razrešavaju potisnuto osećanje, rasterećuju telo nakupljene napetosti, pružaju utehu

Dobar čovek je jednostavno dobar čovek. To nema nikakve veze za njegovim uverenjima i shvatanjima, njegovim obrazovanjem, pogledima na svet i ljudima oko sebe

Miša i stric popiše po jednu rakiju, a domaćin odmah ponovo napuni čašice.
„Čiko, ne bih ja više, nisam navikao“, branio se Miša.
„Mora dve da se popiju, na dve noge si doš’o“, uz osmeh reče Žika i zaključi tu tačku dnevnog reda.

Avion je počeo polako da ponire. Miloš je kroz prozor posmatrao obrise Istanbula, jednog grada na dva kontinenta, kako ga nazivaju. Zbog toga je turska kultura jedinstveni spoj istočnjačkih i zapadnjačkih običaja i tradicija. Tokom istorije je bio slavljen, paljen, prekrštavan, osvajan... Centar kulture, trgovine, raskršće civilizacija i religija oduvek, a centar sveta više od jednog milenijuma. Nekada Vizantion, pa Konstantinopolj, onda Stambul, zatim Carigrad, a danas Istanbul.

Razmotao je svilu i ugledao prelepi providni dijamant kakvog u životu nije video. Ličio mu je na parče leda. U njegovom središtu je bila crvena mrlja u obliku suze. „Kao da je zaleđena krvava suza“, pomisli u sebi. Ono što nije znao je da je to sveta relikvija muslimana, Prorokova suza.

nostalgija za kulturom i domaćim vaspitanjem; nostalgija za svim onim što je počelo da se urušava devedesetih godina XX veka i koje sve više nestaje i gubi se u borbi za prokleto materijalno, gde ništa nije sveto, gde se gaze sva moralna načela, gde udara brat na brata, kum na kuma, drug na druga, komšija na komšiju, gde ljudi postaju krvoločniji od zveri. Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno nego duhovno bogatstvo, ne shvatajući da najvažnije stvari u životu nisu stvari. Našu sreću čini ono što jesmo, a ne ono što imamo. Upravo iz tih razloga dolazi do razočarenja u većinu ljudi i onda shvatiš da oni nisu vredni tvoje pažnje i poštovanja.