Nova srpska pripovetka

„Kad dođe vreme, neće biti vremena.“

a tako, ono što sam ja susrela jednog dana, onog dana kad sam ga upoznala, bio je, jednostavno rečeno, čovek koji je svoju dušu izgubio negde usput

Frknuo sam u sebi, svestan da mudrost nikada nije pomogla onima koji su hteli da otkriju šta se iza guzice valja.

nose sa ubilačkim PMS-om i samoubilačkim tenom alergičnim na drage, ljubazne i neprivlačne osobe…

Žuljalo me nešto drugo: misao o čoveku koji se predstavljao da je moj prijatelj, a u stvari bio beskrupulozni preljubnik. Nikako nisam mogao da se oslobodim te slike: u stanu koji sam iznajmio – tajno, razume se, jer ja sam oženjen čovek i profesor koji pazi šta radi sa studenticama na

steže, usporava, ubrzava, guši, zastajkuje, skreće pažnju na sebe, tera me da mislim o tome radi li, hoće li raditi, dokle će raditi, da li nečim ometam njegov rad, da li ga nerazumno trošim, stvara utisak da sam ja tu da služim njemu, tom srcu, da ja postojim da bi ono kucalo što duže, a ne sasvim obratno. Valjda je moje srce tu zbog mene? Međutim,

ili da se uključim na Internet i pronađem nekog sumanutog sagovornika s kojim bih onda do zore razglabala o tome šta on želi da radi ženama koje nose visoke potpetice i vole da vode ljubav vezane za krevet. Pre nekoliko meseci jedna takva misao učinila bi da provedem besanu noć i da se onda sutra popodne probudim sa dodatnim tamnim kolutima podočnjaka i dodatnom dozom gađenja prema sebi i prema svemu što sam uradila u životu i načinu kako sam to uradila. Ali danas, danas, eto, već mogu da mislim o svemu. I da ostanem relativno mirna. Bol koji pri tom osećam je od one vrste koju konstatujete, kao udaljenu gl

ponekad autistični, a gotovo obavezno vremenom upadaju u stanje prolongirane socijalne paranoje.

„Vidiš, postoji jedan poremećaj moždanih funkcija koji ometa ili potpuno onemogućava prepoznavanje ljudi. U neurološkim studijama perceptualnih sistema taj poremećaj je nazvan prozopagnozija. Ono što prozopagnozičar može da uoči samo su veliki pokreti, široki zahvati, ponovljeno mahanje rukama. On ne može da tumači suptilne gestove, fine nijanse osmeha, blage pokrete ruku. I najvažnije, ne može da prepozna lica, čak ni lica ljudi sa kojima je svaki dan. Zato su takvi ljudi stalno na oprezu, mentalno su nestabilni

čovek koji se plaši smrti nikada neće uspeti da živi dostojanstveno.