Foliranti

ponekad uleću i lica koja ne želim da vidim: ima tu i nekih nerašćišćenih računa, prijateljstava koja su se kidala zabunom, nekih dana i događaja kojih ne želim da se sećam, pogrešno protumačenih postupaka i gestova — te ribe pustam da prođu kroz rupe moje iskidane mreže, a zadržavam samo neka draga lica, neke godine, neko vreme..

Danas mi je i smešno i tužno što smo želeli tako malo. Trebalo je želeti nemoguće. Sve!

Naše prijateljstvo je zagađeno baš kao i voda Save

Pitam se šta to veliko može da napravi mlad čovek u Beogradu, u pozajmljenim cipelama? Mlad čovek koji ne želi da krade, nema dovoljno snage da otima, a stidi se da prosi?

sa očima boje poroka...

nesreća kao da je bila jedini mogući okvir za njegov portret

bajke za lakoverne Pepeljuge!

potrebne kao hrana – nužne kao ljubav

Bolest kroz koju je prošla poklonila joj je neku finoću i istančanost

pridržavanje neke bandere leđima, dugogodišnje odlaganje da bilo šta preduzmem, bedno tavorenje sa lovom od koje ne može da se živi, a koja vam ne dozvoljava ni da umrete od gladi – zanosim se bledom nadom da sve te stvari, sve te godine, meseci, dani i potrošeni časovi nečemu vode i da bi ih možda iskupila neka knjiga, pretvorivši ih jednim potezom mađioničarskog štapića u smisao. Ta knjiga me sve više zaokuplja. Knjiga o Mimi Laševskoj, Aletu i našim prijateljima. Ali ja ne umem da pišem knjige! Pogotovu ne romane, za čije je pisanje potrebno biti vešt i lukav graditelj. Malo nade uliva mi nekoliko sasvim slučajno pronađenih redova Ralpha Walda Emersona, na koje sam naleteo u Američkoj čitaonici na Knez Mihailovoj, gde sam svratio da se