U poteri za svetlom

Bez obzira koliko sam zadovoljan svojim kasnijim životom, nikad nisam dosegao onaj nivo uzbuđenja i nalete ushićenja iz vremena kad nisam imao para.

A osećanje krivice vodilo me je veći deo života. Potreba da zadovoljim druge izbijala je iz mene. Činilo mi se da sam to prerastao, ili sam se barem tome nadao.

Zapravo je uvrnuto, kad se nađete tako blizu smrti, s kolikom lakoćom ste spremni da je prihvatite.

Ćimino me je jednom upozorio: „Nemoj da dozvoliš da ti igra ostane u svlačionici.“

nevolja dolazi tiho, čudno, gotovo glupavo, kad je najmanje očekuješ, kad postaneš nemaran, i nikad nije preterano dramatična.

Kad sam čuo njegov glas, osetio sam navalu topline.

Suština je u tome da nasilje upropasti čoveka, ne neki način, zauvek. Uzme mu deo duše.

Počinjao sam da shvatam šta je Tenesi Vilijams hteo da kaže kad se požalio da je udobnost, a ne siromaštvo, „vuk pred vratima“.

prepoznajem da glad i očaj rađaju taj radikalizam.

To je bio trenutak kada sam morao da sagledavam stvari kao nekada u pešadiji, da spustim glavu i da gledam samo ono što mi je ispred nosa. Nema više razmišljanja i premišljanja. Zaobiđi širu sliku, idi korak po korak, i rešavaj probleme onim redom kojim dolaze…