Ranjeni orao

Čovek je najsrećniji u samoći.

– Ali i najtužniji.

– Tuga pripada samo mladosti...

– Dokle god čovek ima srca, imaće i sva osećanja!

– Zar vi ne znate da ima i ljudi bez srca?

Da, žena, samo žena je u stanju da udahne novu snagu, povrati veru u život i uzdigne iz ponora, ohrabri. Žena i njena velika nesebična ljubav.“

– To i nije za žene – primeti on. – Žena je za kuću, ovako da služi slatko i kafu, da radi goblene, da bude nežna.
– Verovatno – odgovori mu Anđelka sa malo ironije u glasu – ali žene advokati imaju veći procenat dobijenih sporova od muškaraca!

Volela ga je i to je osećala svim bićem. Volela ga je sad još više zato što je bio nemoćan, osakaćen. Volela ga je sa istim onim oduševljenjem i obožavanjem kao nekad ratne devojke svoje verenike amputiranih nogu ili ruku. Ona je u Nenadu videla junaka, kao što su bili oni u ratu, čoveka koji je časno i svesno žrtvovao jedan deo svoga tela u službi avijacije. Nije to bilo u njoj sažaljenje, već ljubav žene prožete i plemenitim i materinskim osećanjima. Bila je spremna da ga neguje i hrabri kao nežna drugarica, koju će on baš zbog te svoje nemoći sad sagledati u pravoj boji, upoznati njena istinska osećanja i karakter.

Biću iskren, mala drugarice, priznaću vam sve. Kad sam vas video u Malinskoj, silno ste mi se dopali. Lepa, interesantna, zagonetna žena. Ali samo toliko. Vaše fizičko biće me osvojilo. Zarekao sam se da ću vas pronaći, a ja sam energičan. Tražio sam vas svuda i uvek ste mi izmicali. Vaša slika uvek mi je lebdela pred očima. Počeo sam da bivam sujeveran. Verujem u moć vaše slike i volim vas, a ne poznajem vas. Da li ste dobri ili rđavi, plemeniti ili zli, ne znam. Ali vas volim jer uobražavam da me štitite. Od vas, kao Anđelke, dobijam pisma. Dopadaju mi se, divim se vašem stilu. To nepoznato psihičko biće me raznežava. Vi ste mi pisali najlepša pisma, ali ja vas ne poznajem, i sve to duhovno lebdi oko mene kao magla i gubi se. Anita je jača od Anđelke, ali onda u selu Anđelka najednom dobija fizičko obličje, odnosno Anita dobija dušu. Bio sam poražen!

– Hoću da budem sa tetkom.
– I nikad se više nećete vratiti?
– Nikad.
Safet je gledao Anđelku očima punim tuge. Uhvatio ju je za ruku.
– Nikad vas neću zaboraviti!

ćutao.
– Znači, ne verujete! I dalje me mrzite! A ja sam nevino nastradala u životu. Ako umrem, zaboravite mržnju. Najlepše sam mislila o našoj budućnosti, verovala da ćete mi oprostiti. Niste mogli, to je bilo jače od vas. Oprostite mi bar sad… teško mi je… Nađite se ponekad teti kad ja umrem…
On je ukočeno sedeo na stolici pored njene postelje, a onda se prignuo, uzeo njenu samrtnički bledu ruku, poljubio je i prošaptao:
– Oprosti ti meni, Anđelka!

– Ponos i ljubav se sukobljavaju. Ljubav je sposobna za sve, ali u tome je i njena veličina…

Kad se jedna žena ceni i voli, ne može se kompromitovati.

se grubost umeša u lepotu i nežnost ljubavi, napravi mutljag od osećanja.