Poslednja šibica

On zna kako to ide. Zna da je opraštanje neoprostivog samo davanje dozvole za novi početak.

On oduvek razume šumu, nosi je u dubini duše. Celog života ju je crtao. On zna da u životu, kao i ovde, postoji samo jedan mogući put: napred.

ponekad dobrota, ne znam zašto, slama srce čak i više od zlobe.

Poput mnogih umetnika, i on pati u isti mah od naduvanog ega i od patološke nesigurnosti, paradoksalne mešavine koja rezultira preosetljivošću na bilo koje mišljenje o njegovom stvaralaštvu koje nije hvalospev.

Zoe i Letisija su tračak nade u njegovom životu, rasplesani plamen šibice u oluji, dokaz da život može biti lep, čak i jednostavan.

Trči kao što nikada u životu nije trčao. Trči kao što sam ja istrčala iz kotlarnice, pre dvadeset sedam godina, kada sam čula uplakanu majku kako preklinje oca da pusti mog brata. Trči kao što trčiš kada su oni koje voliš u opasnosti i kada ništa drugo nije važno. Htela bih da razgrnem granje, koprive i kupine, htela bih da mu utabam stazu, da iščupam korenje o koje se sapliće, htela bih da upalim svetlo i osvetlim mračnu šumu, da mu šapnem na uvo da nije sam, da nikada nisi sam kada imaš sestru ili brata. I da me je on tome naučio, kao što me je naučio svim stvarima u životu koje vredi doživeti. Htela bih, prosto-naprosto, da ga držim za ruku. Za to bih dala svoj život. Ali moj život nije za davanje i njemu nisam potrebna. On oduvek razume šumu, nosi je u dubini duše. Celog života ju je crtao. On zna da u životu, kao i ovde, postoji samo jedan mogući put: napred. Potrebne su mu Zoe i Letisija, one su njegov život i njegova radost. Bez mene, naučiće da živi, na kraju ću ga naterati da to razume. Bez njih dve, sigurno ne.

Boli me što shvatam da se ona svakog dana sve više davi u ovom promašenom životu, kao u lepljivom blatu močvare. Boli me što shvatam da se s vremenom navikla na to, da je na kraju zaboravila da imamo samo jedan život i da je njen trebalo da bude drugačiji. Boli me što shvatam da od svih mogućnosti koje svet nudi, da od svega što čovek može da iskusi i proživi u jednom postojanju, u celokupnoj istoriji svemira, ona nikada neće upoznati ništa drugo osim ovog jadnog života. Svog života robinje u slobodnoj zemlji.

Njeno telo je bilo tu, a ona, ona nije bila istinski s nama. Ponekad imam utisak da njen duh odleti i ostavi njeno telo ovde, da podnosi sasvim samo ono što preti da joj uništi dušu.

većina nasilnih muškaraca se izvinjava, plače, obećava da se to više neće ponoviti i počinje ponovo nedelju dana kasnije. Osećaj kajanja, čak i ako je iskren, nema nikakve veze sa preuzimanjem odgovornosti i preduzimanjem konkretnih mera za kanalisanje svog nasilništva i zaštitu onih koji su njegove žrtve. U parovima gde se pojavljuje nasilje, ono se s godinama samo povećava. Epizode postaju sve češće i teže. To je statistička činjenica. Čak i kada bi postojao izuzetak koji potvrđuje pravilo, žena koja čeka da se njen partner promeni dovodi svoj život u opasnost. Niko ne zaslužuje da se prema njemu tako postupa.

Zato što je Selinina mama htela da mi pokloni zlatnu kesu, a ponekad dobrota, ne znam zašto, slama srce čak i više od zlobe.

Zato što krila, ako nisu napravljena za letenje, ne služe ničemu.