Pisma koja su promenila svet

Ali uništiti pismo, smatrao je Gete, čak i radi diskrecije, značilo je uništiti sam život.

Progutala si sve. Osećam se budalasto i srećno čim sebi dozvolim da mislim na tebe. Vrtim se u divnom snu u kom za tren oka proživim hiljadu godina. U kakvom sam užasnom položaju! Savladan sam ljubavlju, osećam ljubav u svakoj pori, živim samo za ljubav i vidim da me proždiru jadi i da sam ulovljen u hiljade paukovih mreža. O, voljena moja Evo, ti to nisi znala.

Moje zelenilo, moj šećeru, moja ružo, jedina koja me ne žalostiš na svetu...

Moj Istanbule, moj Karamane, zemljo moje Anadolije,

Moj Badakšane, moj Bagdade, moj Horasane,

Moja ženo divne kose, moja ljubavi izvijenih obrva, ljubavi moja očiju punih nestašluka...

Pevaću ti hvale zauvek.

Ja, ljubavnik izmučenog srca, Muhibi očiju punih suza, srećan sam.

Ako u prvom poglavlju kažete da puška visi na zidu, onda u drugom ili trećem ta puška mora da opali. Ako ne opali, nije trebalo ni da visi na zidu.“

Onoga kog smatraju mudrim tokom dana nikada neće smatrati ludim tokom noći, a onaj ko je cenjen, poštovan i dostojan, šta god radio da razgali srce i živi srećno steći će počast, a ne krivicu. Umesto da ga nazivaju pederom ili kurvarom, reći će za njega da je čovek širokih interesovanja, prijatan i dobar.“

Mi ljudi imamo nagon da beležimo osećanja i uspomene koje bi se mogle izgubiti u vremenu i da ih jedni drugima poveravamo. Očajnički žudimo da potvrdimo odnose, veze ljubavi ili mržnje, pošto svet nikada ne miruje i naši životi su niz početaka i krajeva; kad taj niz beležimo na papir možda osećamo da nam je život stvarniji, gotovo večit. Pisma su književni protivotrov prolaznosti života i, naravno, mušičavoj nestalnosti interneta.

Nisam na pravom mestu – ja nisam slikar.

Svako loše gađa kroz savijenu cev.

Svaka pobeda nekome slomi srce.

Dragi čitaoče,

Nema ničeg boljeg od neposrednosti i izvornosti pisma. Mi ljudi imamo nagon da beležimo osećanja i uspomene koje bi se mogle izgubiti u vremenu i da ih jedni drugima poveravamo. Očajnički žudimo da potvrdimo odnose, veze ljubavi ili mržnje, pošto svet nikada ne miruje i naši životi su niz početaka i krajeva; kad taj niz beležimo na papir možda osećamo da nam je život stvarniji, gotovo večit.