Stakleni presto

„Samo“, kazao je on ne znajući za bitku koja se upravo odigrala u njoj, „stvar je jedino u tome što ja ništa ne znam o tebi.“

„Ja sam ubica.“

„Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi.

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“
„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Svaki otkucaj srca njemu je bio kao da ga neki malj tuče po telu.

Ma, neka se nose posledice! Naći će on neki način da to uspe; naći će način da bude s njom. Mora.

Skočio je s litice. Sada mu jedino preostaje da čeka na sigurnosnu mrežu.

„Da li je on s njom?“, upitao je Oto.

„Gospa Lilijan pripada sebi i nikome više.“

„Dakle, ona nije s njim?“

„Ne.“

Oto je slegnuo ramenima. „Baš čudno.“

„Zašto?“ Kejola je odjednom obuzela želja da ga zadavi.

„Zato što izgleda kao da je zaljubljen u nju“

Odjednom je osetio poriv da je poljubi – snažno – u usta. Ali to što oseća – to nikada ne može postati stvarnost. Jer kada se bal završi, ona će i dalje biti plaćeni ubica, a on princ. Dorijan je progutao knedlu. Ali noćas…

Prigrlio ju je još bliže. Svi su se pretvorili u puke senke na zidu.

Da li to svira muzika? Zaboravila je. Čitav svet je nestao, rastačući se u zlatni sjaj sveća. Ali bile su tu njene noge i bili su tu njena ruka, njen vrat i njena usta. Nasmešila se i prihvatila njegovu pruženu ruku, jednim okom i dalje osmatrajući bal koji se odvijao oko njih.

Selena je digla štene u visinu svojih očiju, a kujica je zamlatarala nožicama po vazduhu. „Ako mi upropastiš neku cipelu“, kazala je štenetu, „pretvoriću te u par papuča. Je li ti jasno?“

„Neverovatno koliko bahato sudiš o drugima.“

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“

„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“