Stakleni presto

„Samo“, kazao je on ne znajući za bitku koja se upravo odigrala u njoj, „stvar je jedino u tome što ja ništa ne znam o tebi.“

„Ja sam ubica.“

„Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi.

Bogovi im svima bili u pomoći, njih dve su zastrašujuće u paru.

Elena je pošla ka njoj. „Ti bi mogla da uzdrmaš zvezde“, prošaptala je. „Ti bi mogla da uradiš sve, samo kada bi se usudila. A duboko u sebi, ti to znaš. To te najviše plaši.“

Nehemija se nagnula da Seleni šapne na uvo. „Savladaj ih ilvejskim oružjem.“ Glas ju je izdavao. „Neka drvo iz ilvejskih šuma porazi adarlanski čelik. Neka kraljev zatočnik bude neko ko razume kako nevini pate.“

razgovarali su o knjigama koje su oboje pročitali

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“
„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Zatreptala je i namestila okove kao da su čipkane rukavice.

Pošto je u rudnike ulazila pre zore a izlazila nakon sumraka, retko joj se pružala prilika da makar na tren vidi sunce.

Vrhovi prstiju stali su mu tik pred ivicom bele linije. „Selena“, izustio je, a glas mu je bio bremenit bolom – i nadom. To je sve što joj je ostalo. Njegova ispružena šaka i obećanje nade, obećanje da je na drugoj strani te linije čeka nešto bolje.