Hajduci

Ја ћу се томе њиховом смеху радовати јер дечији смех је највећа радост старости.

други: „Држи се, ђенерале!“; трећи: „Држите џукелу!“, а четврти ово, а пети оно. Тек дигла се таква дрека и врева, као да је наступио смак света. А џукела, коњ и генерал ваљају се по земљи и измешали ноге и руке и главе, па не знаш ко је коме род.

И уједанпут се деси нешто необично што нико не би могао очекивати. Генерал се некако извуче испод гомиле и, да ли да помогне своме пријатељу коњу, да ли да на тај начин потражи спас себи, тек он скочи право на леђа џукели, узјаха је и загрли чврсто око врата. И сад тек да си видео какво се чудо направи. Џукела, коју ни батине нису преплашиле да напусти мегдан, кад осети генерала на леђима, стресе се од страха, арлаукну, па суну кроз гомилу у дивљи трк, и прође кроз вашар као тане
27
из пушке.

Леле, кад се сад заталаса гомила и настаде једна јурњава! Цео вашар кликну као у један глас: „Аванти, ђенерале!“ Џукела јури као пома’нитала, генерал полегао по њој и стегао је око врата; свет напустио све, и посао и еспап, па полетео да гледа чудо и тиска се и довикује: „Аванти, ђенерале!“ Па како навалила гомила све већа, то настала гужва, гурање и обарање, врисак и псовке, па се направио један урнебес какав се још нигде и никад није десио. Па у оној навали и гурњави светина још и испретурала све на шта је наишла; покрхале се и испретурале тезге са еспапом

други: „Држи се, ђенерале!“; трећи: „Држите џукелу!“, а четврти ово, а пети оно. Тек дигла се таква дрека и врева, као да је наступио смак света. А џукела, коњ и генерал ваљају се по земљи и измешали ноге и руке и главе, па не знаш ко је коме род.

И уједанпут се деси нешто необично што нико не би могао очекивати. Генерал се некако извуче испод гомиле и, да ли да помогне своме пријатељу коњу, да ли да на тај начин потражи спас себи, тек он скочи право на леђа џукели, узјаха је и загрли чврсто око врата. И сад тек да си видео какво се чудо направи. Џукела, коју ни батине нису преплашиле да напусти мегдан, кад осети генерала на леђима, стресе се од страха, арлаукну, па суну

беса и скочи, као пома’нитала звер, па право за гушу онога оседланог пса, на коме је генерал јахао. И настаде гужва, врисак, цика и русвај. Јаој, бого мили, што се направи несрећа, да ти просто наиђу сузе на очи од жалости. Коњ заједно са седлом ваља се у прашини, скичи и превија се, а џукела га опкорачила и коље га. Генерал под коњем, заглавила му се нога у узенгији, одлетео му калпак, скрхала му се сабља па пишти као змија у процепу, јер не може да се извуче. А газда Талијан чупа косе и удара корбачем
26
по џукели да спасе своје уметнике. Дигла се прашина, цика, вриска, а гомила тиска се све већа и дигла дреку као да гори кућа. Једни вичу: „Уа!“;

Кад тако обиђе пет-шест пута круг, газда га скине с коња, узме му капу с главе и да му је у руке, те зађе међу нас да збира новац. Неко му баци пару-две, неко не баци, тек опет он збере овде, збере онде, па му добро иде посао.

И Чеда је, као и ми сви, гледао овога генерала, и то не једанпут него по неколико пута, и прва мисао, која му је том приликом дошла у главу, била је та, како ће да направи пакост и гужву. А чим му је таква мисао дошла, одмах је приступио и да је у дело приведе.

Отишао тамо, на крај вашара, где су кола. Ишао је од кола до кола па меркао псе везане под колима. Тражио је какву велику овчарску џукелу и нашао једну са репом пуним чичака и пакосну до зла бога

– Па што се драпаш?

Учитељ нас грди тако, па прилази скамијама да истегли уши првоме ко се почне драпати, али тек што приђе скамијама, спопаде и њега свраб, па сада да видиш чуда и невоље. Испитује учитељ а драпа се, одговара ђак и драпа се. Напослетку ни сам учитељ није могао више издржати, него и он узео лењир па га завукао иза леђа и чеше. Кад најзад виде учитељ да више не може ни он ни ми да издржимо, распусти школу и ми весело јурнусмо кући. Разуме се, и успут, где год смо наишли на дрво или на кућни угао, ми смо се чешали као мечка о камен.

Ето, зато су Чеду учитељи гурали, из разреда у разред, да се спасу напасти. Е, али то је тако некако и могло да му се прође кроз основну школу, али у гимназији окретоше други лист. Стегоше Чеду, па му не дадоше да дише. Оставили га да понавља први разред, и није ни пола године изгурао понављајући, па га истераше из школе.

Луњао је тада неко време беспослен и правио триста чуда, те сваки дан задавао нове бриге оцу и мајци. Једанпут га чак довео жандарм кући и попретио родитељима, ако не припазе на своје дете. Тада се они реше да га даду у шегрте. Разуме се, и ту је било повуци, потегни. Неће Чеда у шегрте или баш и ако хоће, не иде му се на сваки занат. Што год му отац и мајка предложе, а он нађе неку замерку. Ако му предложе да иде на обућарски занат, а он напрћи уста:

– Јест, па да се сав улепим ћиришом

Па што се драпаш?

Учитељ нас грди тако, па прилази скамијама да истегли уши првоме ко се почне драпати, али тек што приђе скамијама, спопаде и њега свраб, па сада да видиш чуда и невоље. Испитује учитељ а драпа се, одговара ђак и драпа се. Напослетку ни сам учитељ није могао више издржати, него и он узео лењир па га завукао иза леђа и чеше. Кад најзад виде учитељ да више не може ни он ни ми да издржимо, распусти школу и ми весело јурнусмо кући. Разуме се, и успут, где год смо наишли на дрво или на кућни угао, ми смо се чешали као мечка о камен.

Ето, зато су Чеду учитељи гурали, из разреда у разред, да се спасу напасти. Е, али то је тако некако и могло да му се

некакав прашак. Бог би га свети знао где га је набавио и ко му га је дао. Донео га, па док смо ми за време одмора играли по дворишту, он посуо по целој школи између скамија. Сврши се одмор и ми улазимо сви у своје клупе, а учитељ седа за сто и почиње да говори о рађању и заласку сунца и о странама света. Говори он тако нама, па застаје и гледа нас. Цео разред се чеше. И то није да се чеше као што пристоји почешати се, већ сви се искривили, драпају се по ногама, чешу се о задњу скамију и завукли лењире у кошуљу па гребу леђа.

– Што се драпаш? – викну учитељ на првог на кога му паде поглед. – Што се драпаш? Ниси се ваљда купао од рођења?

– Јесам, господине

Био је винограџија па је извршио убиство и пљачку, те га осудили на смрт и сахранили га ту крај друма, где су га и стрељали.

– Па ја мислим, Чедо, ми бољега ’арамбашу од тебе не можемо имати – рећи ће Глуваћ.