Srz zla

„Bio sam mlađi od tebe kad sam došao na jednu takvu ideju. Ona se nije rodila slučajno, bila je rezultat velike tuge. Nije nikad dobro kad su ideje plod velike tuge, Džeremaja. Ali to se dešava i tu se ništa ne može. One dođu i tačka. Ponekad odu, a ponekad se zakorene i učvrste. Kao biljke. I kao i biljke, rastu i šire se. Imaju sopstveni život.“ Verner zastade i zagleda se u žar cigarete, koju onda baci u kamin. „Koliko imaš vremena, Džeremaja?“

„Koliko god nam treba“, odgovorih.

„Nix. Pogrešno. Imaš onoliko vremena koliko su ti dale žena i ćerka. Muškarcu porodica mora da bude na prvom mestu. Uvek.“

„U braku ima i ružnih i lepih trenutaka. I jedni i drugi prođu.“

Postajemo odrasli ljudi onda kada naučimo da se izvinimo.

Jaekelopterusa Rhenaniae dugim pola metra? I šta ako…

Neki kažu da postajemo ljudi onda kada sahranimo svoje roditelje, a neki kažu da se to desi onda kada i sami postanemo roditelji. Nisam se slagao ni sa jednom od te dve filozofije.

Postajemo odrasli ljudi onda kada naučimo da se izvinimo.

„Čak i ako su ovo najsporije sanke na svetu i ako se raspadnu prilikom prve probe, sam si ih napravio. Svojim rukama. To je ono čega će se Klara sećati jednoga dana.“

„Snimili smo je 1950. Ne sećam se tačno meseca. Ali njih se sećam. I sećam se smeha. Sećanje na smeh najmanje bledi kako čovek stari. Zaboravlja rođendane, godišnjice. Zaboravlja lica. Srećom, zaboravlja i bol, patnje. Ali smeh iz mladosti, iz vremena kada još nisi muškarac, ali više nisi ni dete… to ostaje u tebi.“

moglo da mi se desi ništa loše. Verovao sam da tamo gore, na nebu, postoji božanstvo koje štiti ljubitelje knjiga od ružnih stvari u ovozemaljskom životu