„Nađa sve ima i ništa nema: materijalno je osigurana, a moralno i duhovno je nezaštićena, kao otvoren zub. Posle novog pobačaja i saznanja da neće imati dete, sama sebi deluje ’nestvarno, gotovo kao utvara’. Sustizala ju je slabost; usled relativne raskoši pritiska je osećanje teskobe, osvaja je besmisao, njen život je izgubio ukus. To je samo ’vašar trajanja bez motiva’. Ne pronalazi u sebi razloge za radost, premda ima sve — komfor, otmenog muža, psihoanalitičara, dobar posao, ugled u javnosti. Ali duhovnu i moralnu ravnotežu nema. Ima sve ono o čemu bi izvesna gospođa Bovari jedva mogla i da sanja — i kuću nalik na dvorac, i stilski nameštaj, i persijske tepihe, i umetničke slike, i široku postelju od bambusa, i crni kabriolet, i uredničko mesto u kulturnoj rubrici televizije, i lepotu — sve samo ne ideal duhovni i čvrsta moralna načela. U njoj su vrednosti izrelativizovane, i sve se može dovesti u sumnju, i sve porušiti. Kad prikupi snagu, kad joj kroz očaj, poput plime, nadođe inat da oglasi pobedu vitalnosti, Nađa u besu, za početak huljenja na sudbinu, razbija skupocenu kristalnu vazu tresnuvši je o pod. Inteligentna, obrazovana i duhovita, ona ipak ne ume da simbolizuje svoje očajanje i otmeno istrpi svoju patnju. A muž, poreklom plemeniti ali i magloviti Rus, sin čuvenog lekara i sâm pariski doktor psihoanalize, izlaz iz teške krize, kad je ’njenu tugu mogao rukom opipati’, traži u opuštanju kroz pustolovinu na jadranskoj obali, u Boki, gde se bračni par, bez predrasuda, bez kočnica i bez zabrana, prepušta izazovima totalne slobode, jer više ne mogu da budu normalni. Mami ih neoprobani ukus poroka.“
Dragan Nedeljković
