Citati iz knjige „Arzamas“ autora Ivana Dimić

Surovo je reći, ali istina je da je lakše biti nesrećan, kao što je udobnije biti ohol. Život ljudima nudi obilje neprilika i mnoge dokaze da su u svakom pogledu vrsniji od svojih bližnjih. Nepravda i glupost su transparentni, lako uočljivi i do servilnosti nadohvat ruke. Smrt je nemilosrdna i zastrašujuće neuračunljiva. Čovek ne mora dugo da se muči tražeći nepriliku ni po svom ni po tuđim životima
„Ako sumnjaš, skoči“,
Ljubav je krenula prema meni teška kao sfinga kamenog daha. Moraću da saberem sva raspoloživa umeća i odolim iskušenjima“, pomislila je Emili Dikinson, „da me zagrljaj za kojim žudim ne zdrobi kao kutiju suvog keksa
Međutim, život je kratak, a istina deluje daleko i živi dugo. Kazujmo istinu.

Artur Šopenhauer
Najbolje bi bilo primeriti se prema onom što su još stari Rimljani preporučivali u svojoj poslovici: „Žuri polako!“ A tome se može dodati: „I ne goni svoje srce, pusti ga da te vodi, to je redak sluga koji je mudriji od svog gospodara.“
Kad se, međutim, opredeli da nesreći dâ prednost, čoveku postane savršeno razumljivo zbog čega bi bio zauvek uvređen: na ljude oko sebe, na događaje, na klimu, a ponajviše na smrt i život sam. Onda se neprimetno specijalizuje da ceo životni vek potroši na tu rabotu. Uporno i vredno, svaki put ponovo dokazuje koliko je sam neopravdano zakinut i maše sopstvenom nesrećom kao navijačkom zastavom, jer mu ona daje i snagu i argumente. Posledično, takvo bavljenje ga neminovno učini lenjim, gordim i opravdano ciničnim. Onda mu jedino preostaje da se potrudi da mu u životu bude dobro, dok sam ne mora nikad da bude dobar.
„Ne mora istinitost osećanja da se meri jedino količinom pretrpljenog bola“, zaključila je pod uticajem novog poleta koji ju je obuzeo.
„Moraću, uprkos stravi koja me obuzima, da savladam mnoge svoje smrti vaskrsavajući. Svakog jutra, još jedanput, i opet, i ponovo.“
Ne treba posustajati, samo ne treba posustajati, ma kako neizgledna bila predviđanja. Jer, kako bi se inače istina na kraju razlikovala od opsene, a taj čas će neminovno stići, čas razrešenja kada će spasti koprena i sve doći na svoje. Samo treba izdržati.
„Sad već sasvim jasno vidim, samo od našeg umeća zavisiće naša sudbina i bezvremenost naših želja.
Dođe trenutak kad čovek uvidi da više nema čemu da se nada“, pomislila je pesnikinja. „Trenutak kada je sve završeno: kad je svaka prilika prošla, kad su sve mogućnosti iscrpljene ili napuštene, trenutak u kojem su se kapije zatvorile.

Tada je vreme da se odustane. Ne može čovek beskonačno dugo sam da boravi tamo gde je za postojanje uzajamnost neophodan uslov.

Ili možda može? Još jedan dan… i još jedan… i još jedan…“
Kad tako nepomično sedi, pomislio je Čehov, čovek može u dubini svoje duše da otkrije beskrajnu zvonkost zvuka, onu koja nije čujna ušima, već nadolazi iz mentalnog prostora detinjstva i zadržava se kratko u uspavanom čulnom mišljenju kao radostan odjek
Neka niko ništa ne radi, neka više nikada niko ništa ne kaže, neka sve stane, neka prestanu kretnje i događaji i odnosi, neka nastupi muk. Postoje teskobne pukotine u vremenu kada čovek nije u stanju da podnese ni nečujni zvuk opalog maslačka, kada ne može više ništa da izdrži. Nema strpljenja nikom da oprosti, ni da razume, ni da uvidi, nema snage da voli ni sebe, ni svoje bližnje. Ne može ni da diše, ni da postoji, hoće da ga nema. Dok se ne vrati mir.
Ali ljubav ipak nije ta od koje ikad treba odustati. Samo svojim željama treba stati cokulom na grkljan. One su te koje svaki put naprave zbrku. Zato što se otimaju sa stvarnošću za mesto kolovođe. Kad se faze pobrkaju, izostane uzemljenje. A to uvek dovede do kratkog spoja i oprlji obraz nedužne ljubavi. Od toga posle samo električari imaju vajdu, svi ostali su, međutim, redovno na ozbiljnom gubitku
stanuju gde i Bog. To je strašno breme. Ono čoveka čini sklonog padu
Prava prezentacija ljudskog roda. Oni su nepomirljivi i bore se jedni s drugima za svoja prava do istrebljenja
Pojedinim delima od onih koje je savremenost udobno smestila, bez udubljivanja mogu da vidim cipele od kartona. Rastočiće ih prva kiša kad kroče u budućnost. Nije ni uputno biti na njihovom rasporedu časova, kad vreme počne da menja svoj način postojanja
Dok životni put čoveka troši, muči i uči, a iskušenje, istina i ljubav niču kao krajputaši.
Najbolje bi bilo primeriti se prema onom što su još stari Rimljani preporučivali u svojoj poslovici: „Žuri polako!“ A tome se može dodati: „I ne goni svoje srce, pusti ga da te vodi, to je redak sluga koji je mudriji od svog gospodara
U svetu znakova geometrija je jezik razuma, ali u svetu misli razum je sklon da se prepusti opseni iz koje se ne može izbaviti
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)