Kockar

Још док бих прилазио коцкарској дворани, две просторије испред ње, чим бих само зачуо звецкање пресипаног новца – почињао бих сав да се тресем.

Кажу да стварно не ваља кушати срећу два пута узастопно за једним истим столом

Да, понекад се и најлуђа мисао, наизглед најнемогућнија мисао, до те мере чврсто урезује у памет да је најзад човек прима као нешто оствариво…

И све је то пролетело као сан – чак и моја страст, а она је ипак била јака и истинита, само… где ли је сад? Заиста: мало-мало, а мени тек сине у глави: „А да нисам ја тада померио памећу и можда за све то време седео негде у лудници, а можда још и сад у њој седим тако да ми се све оно причинило и још увек ми се само причињава…“

Све је то било чудно, ружно и чак трагично, бар кад је реч о мени.

Катастрофа, чије сам приближавање тада предосећао, одиста је уследила, али сто пута изненадније и неочекиваније но што сам мислио.

ја знам шта желим? Ја се и сам осећам као изгубљен; само да ми је да будем уз њу, у њеном ореолу, у њеном блеску, занавек, вечито, целог живота. Даље ништа не знам!

Прошло је, ево, два дана после онога глупог дана. И колико вике, буке, граје и галаме! И каква само збрка, размирице, глупост и ругоба, а свему сам узрок – ја.

ја само вас свуда видим, а све остало ми је споредно. Зато чак ни како вас волим не знам. Схватате да ви можда уопште нисте лепи? Замислите, ја чак не знам да ли сте ви лепи или не, чак ни у лицу?

И заустави се, једва дишући од гнева. Кунем се, не знам да ли је она била лепа, али увек сам уживао да је гледам кад се тако заустави испред мене, па сам зато и волео да често побуђујем њен гнев.