Србијо, Бог ти помого

Боље, Тодоре, да народ изгуби поверење у мене него у државу, ја сам пролазан, а Србија је вечна, нема веће несреће за један народ кад више у своју државу не верује.

Тешко држави у којој сви мисле, а нико ништа не ради

Права жена свом човеку треба да буде и једро и сидро. Једро да га покрене кад му ветра у леђима нестане, а сидро да га сачува кад га олује понесу.

Поштеног је лако преварити, али га је тешко наћи.

Прошлост ти је кô врећа бува, ако је не дираш неће да те сврби.

Па где онда да сакријем дневник? – питам га ја, а он каже да ставим под мотику, у Србији нико више мотику у руке не узима, ту ти је дневник најсигурнији.

кренух да улазим, ал’ оћеш, испред нас се испречише она врата што се око себе окрећу кô пропелер, а тамо општи циркус, Голубинчани се врте већ трећи круг, мало-мало па се неко заглави, сунце ти калаисано, има да изгинемо кô Бугари на рингишпил, помислих, али ипак уђох у вртлог, не прође много испљунуше ме врата кô коштицу од трешње.

Кажу људи, добар комшија вреднији је од злата и стварно је тако. Ми Трајковићи имамо среће да нам прве комшије буду мирни и питоми људи, с којима ниједан проблем немамо. Није реткост да се у нас Срба прве комшије свађају, псују, оговарају, грде и суде, али ми и Ракићи јок; они гледају своја посла, а ми своја, па милина. Има више од дваес’ година како живимо у слози, ниједну ружну реч не разменисмо.
Добро, можда и зато што већ двадесет година не разговарамо.

Тешко држави у којој сви мисле, а нико ништа не ради.

Некако се отетурах до подрума па подметнух флашу под бачву, из ње процуре слатко вино, а из мене горке сузе, е, рекô, црни Тодоре, какву смо ово земљу направили кад из ње деца одлазе а у њу се ни ласте се не враћају.