Hipokratova deca

Немојте се бојати, слободно продужите. Вукови су далеко горе у планини, медведи су се одавно одселили, лисице се смеше и беже од вас, а што се тиче змија, лупкајте штапом, нисте га ваљда понели за украс. Будите храбри, то се исплати. Углавном.

Није му се журило. Слободни дани се не упропашћују јурцањем или покушајима да се доврше безвезне обавезе које човек пречесто сам себи качи о врат. Нема тог камена око врата који то неће бити и сутра. Није залуд луди др Дане на пријемницу хитне помоћи окачио натпис: Не постоје хитне ствари, постоје само људи који касне!

Потражио је цигарете, али је у кутији лорда нашао свега две. Опет је ноћас устајала да пуши, помислио је. Стварно би био ред да престане с тим. Или бар, кад већ пуши, нека купи себи цигарете, бесмислено је више оно њено: „Ма ја то само онако, понекад, уз кафу, разумеш?“

Кратки временски интервали ретко кад чине озбиљну разлику. Људи се теше да није тако, тек да би умирили сопствену савест.

Деловало је као да су већ спремни за неки будући рат који још никоме није падао на памет, али док год је људи, биће и ратова, па кад је већ тако, није чудно што су мислили: „Нека смо ми спремни, а ви видите шта ћете и како ћете. Ми смо своје куће и окућнице сакрили за погледе и одоздо и одозго.“ А бити скривен за погледе одозго, згодно је чак и у мирнодопским условима.

Сва она ситна, нежна надања нестадоше нетрагом. Све оне мисли што их човек шаље у неку неодређену даљину, верујући да ће у неком тренутку помоћи, да ће пламен свеће усмерити на праву страну, остају као споменици узалудности људског напора пред нечим другачијим, можда већим.

никад му нису били јасни људи којима је понедељак толико сметао да су кукали једни другима; та логика је варљива, не смета теби понедељак већ посао којим се бавиш, не смета теби дан јер то је дан као сваки други већ те живот жуља

оно што је неком сасвим јефтино, другом је прескупо, висина цене је од другоразредног значаја.

природа је ретко те среће да освета стигне у истом тренутку. Треба чекати, генерацијама чекати, а онда… Онда се природа свети недужнима, свети се за грехе предака.

Сан је неретко једино решење за главобоље које задаје лажно организовани свет.